Век живота пролети као трен

Никшић – На левој обали Бистрице, у приградској месној заједници Драгова Лука, живи Андрија Милов Биговић највероватније једини живи морнар са некадашњег ратног брода „Дубровник”, можда и последњи живи сведок последњег путовања краља Александра Карађорђевића, који је 1934. из Луке Зеленика испловио за Марсеј где је исте године и убијен. Јуче je обележен Андријин рођендан. Како пише у његовој личној карти, рођен је пре 103 године. Његови најближи, међутим, тврде да је рођен 1911. али истог датума који је наведен у његовим документима, 11. фебруара.

Вероватно најстарији пензионер у овој општини који прима пензију скоро пола века и још је доброг здравља, уз добродошлицу је наздравио „седмој сили” и рекао да је „лијепо остарити, али не и престарити”.

„Овај век прође за трен. Стани да се наместим па ме онда сликај и додај ми те гусле, хоћу да запевам и да се сетим времена које је у мом животу оставило најдубљи траг”, говори старина стављајући инструмент на колена и певајући стихове Радована Бећировића Требјешког „Погибија краља Александра”.

Целу песму од неколико стотина стихова, испевану у десетерцу, овај бистроумни човек зна напамет. Баш као и многе друге. Гусле уз које пева је, каже, сам правио.

– За само две године на броду „Дубровник” видео сам и доживео што многи нису за цео живот. Опет бих пошао истим путем и био у пратњи истом човеку. Било је част бити на броду и пратити краља Александра, прича Андрија подсећајући се на прво укрцавање на ратни брод „Дубровник” који је почетком 30-тих година саграђен у Енглеској, а 1933. испловио из Тивта за Констанцу где се укрцао краљ Александар са супругом. Сећа се он и Црногораца на броду „Дубровник” – ложача Шћепана Рајовића и Љубомира Рашовића.

– Када је краљ одлучио да посети Француску, октобра 1934, наредио је да у његовој пратњи буду исти морнари који су га пратили у мисији мира 1933. године. Укрцали смо се у луци Зеленика. Велико невреме није спречило да један од тада највећих ратних бродова, дужи од стотину метара, крене за Марсеј. Нисмо ни претпостављали да ће то бити последње краљево путовање и наш боравак на том броду, прича Андрија. –Дочек у Марсеју и атентат не може да се заборави. Убијен је човек кога смо ценили и ми и владари свих земаља кроз које смо прошли. Сећам се испраћаја из Марсеја. Жалила је Европа владара којим смо се поносили. Ево и данас, у овом годинама био бих спреман да кренем истим путем, уверава нас наш саговорник.

Андрија Биговић не заборавља да су морнари у то време лепо живели. Динар је био на цени. Где год да су изашли имали су 100 динара у џепу и девизне дневнице у драхмама, форинтама, лирама и другој валути.

– Доста сам видео и много тога проживео. Време је да одморим, јер свака година преко века је клетва, каже у шали Андрија, подсећајући на пет синова и две кћери, унучад и праунучад.

Бројна родбина поносна је на старину, сведока историјских догађаја који су остали забележени у животу Југославије, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Своју лађу овај морнар је већ одавно усидрио далеко од мора, у Драговој Луци.