Vek života proleti kao tren

Nikšić – Na levoj obali Bistrice, u prigradskoj mesnoj zajednici Dragova Luka, živi Andrija Milov Bigović najverovatnije jedini živi mornar sa nekadašnjeg ratnog broda „Dubrovnik”, možda i poslednji živi svedok poslednjeg putovanja kralja Aleksandra Karađorđevića, koji je 1934. iz Luke Zelenika isplovio za Marsej gde je iste godine i ubijen. Juče je obeležen Andrijin rođendan. Kako piše u njegovoj ličnoj karti, rođen je pre 103 godine. Njegovi najbliži, međutim, tvrde da je rođen 1911. ali istog datuma koji je naveden u njegovim dokumentima, 11. februara.

Verovatno najstariji penzioner u ovoj opštini koji prima penziju skoro pola veka i još je dobrog zdravlja, uz dobrodošlicu je nazdravio „sedmoj sili” i rekao da je „lijepo ostariti, ali ne i prestariti”.

„Ovaj vek prođe za tren. Stani da se namestim pa me onda slikaj i dodaj mi te gusle, hoću da zapevam i da se setim vremena koje je u mom životu ostavilo najdublji trag”, govori starina stavljajući instrument na kolena i pevajući stihove Radovana Bećirovića Trebješkog „Pogibija kralja Aleksandra”.

Celu pesmu od nekoliko stotina stihova, ispevanu u desetercu, ovaj bistroumni čovek zna napamet. Baš kao i mnoge druge. Gusle uz koje peva je, kaže, sam pravio.

– Za samo dve godine na brodu „Dubrovnik” video sam i doživeo što mnogi nisu za ceo život. Opet bih pošao istim putem i bio u pratnji istom čoveku. Bilo je čast biti na brodu i pratiti kralja Aleksandra, priča Andrija podsećajući se na prvo ukrcavanje na ratni brod „Dubrovnik” koji je početkom 30-tih godina sagrađen u Engleskoj, a 1933. isplovio iz Tivta za Konstancu gde se ukrcao kralj Aleksandar sa suprugom. Seća se on i Crnogoraca na brodu „Dubrovnik” – ložača Šćepana Rajovića i Ljubomira Rašovića.

– Kada je kralj odlučio da poseti Francusku, oktobra 1934, naredio je da u njegovoj pratnji budu isti mornari koji su ga pratili u misiji mira 1933. godine. Ukrcali smo se u luci Zelenika. Veliko nevreme nije sprečilo da jedan od tada najvećih ratnih brodova, duži od stotinu metara, krene za Marsej. Nismo ni pretpostavljali da će to biti poslednje kraljevo putovanje i naš boravak na tom brodu, priča Andrija. –Doček u Marseju i atentat ne može da se zaboravi. Ubijen je čovek koga smo cenili i mi i vladari svih zemalja kroz koje smo prošli. Sećam se ispraćaja iz Marseja. Žalila je Evropa vladara kojim smo se ponosili. Evo i danas, u ovom godinama bio bih spreman da krenem istim putem, uverava nas naš sagovornik.

Andrija Bigović ne zaboravlja da su mornari u to vreme lepo živeli. Dinar je bio na ceni. Gde god da su izašli imali su 100 dinara u džepu i devizne dnevnice u drahmama, forintama, lirama i drugoj valuti.

– Dosta sam video i mnogo toga proživeo. Vreme je da odmorim, jer svaka godina preko veka je kletva, kaže u šali Andrija, podsećajući na pet sinova i dve kćeri, unučad i praunučad.

Brojna rodbina ponosna je na starinu, svedoka istorijskih događaja koji su ostali zabeleženi u životu Jugoslavije, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Svoju lađu ovaj mornar je već odavno usidrio daleko od mora, u Dragovoj Luci.