Да ли све то има смисла

Друга половина шездесетих година 20. века било је доба побуна, свуда у свету. Неумољиво се приближавао период у којем је наша планета фактички била подељена на два супротстављена света које је само сећање на не баш тако давно окончани Други светски рат и истовремени страх од могућег понављања сличне катаклизме држао у каквом-таквом миру.

Али све то није било брана стварању напетости на микроплану, у појединим државама, њиховим деловима, покрајинама, институцијама... Такође, било је то време када је на светску сцену почела непоколебљиво да ступа нова генерација, оних који нису доживели страхоте светских ратова и чији животи су текли другачијим токовима од оних које су морали да прегрме њихови родитељи.

Та чињеница створила је и одређену врсту неразумевања између „старијих” и „млађих”, претворивши то неразумевање у отворени, срећом углавном, ненасилни сукоб. Прво у породици, а потом и на универзитетима. Оне вредности које су саздане током протеклих великих ратовања нису биле прихватљиве за генерације које су полако преузимале одговорност за сопствене животе, па чак и за своје наследнике а све у оквирима потпуно нових друштвених вредности, околности и дешавања. Тако се наметнула и чувена парола: „Хоћемо све, и хоћемо одмах”.

Рок музика је била један од најпогоднијих вентила кроз које је било могуће протурити нове идеје, захтеве и нови поглед на свет и време које предстоји. Слобода коју је рок давао свакоме био је истовремено и окупљајући простор за размену најразличитијих идеја, које су старијима на први поглед деловале деструктивно, мада је реч била, пре свега, о стварању темеља за ново друштво и време који су се назирали. 

Композиција „Да ли све то има смисла” (For What It’s Worth), дело је Стивена Стилса, тада члана америчко-канадске групе „Бафало Спрингфилд” (Buffalo Springfield), издата је 9. јануара 1967, и мада је то било време када су се протестне песме у највећој мери бавиле бесмисленим америчким ратом у Вијетнаму, ова је инспирисана једним догађајем још из ране фазе ере психоделије, из новембра 1966. године.

Све се десило спонтано, након затварања једног клуба у Лос Анђелесу у којем су се редовно окупљали љубитељи рок музике. Наиме, окупљање великог броја људи на малом простору, у клубу и испред њега, иритирало је станаре из краја и оне који су ту имали канцеларије. Реаговала је полиција и делимично затворила простор и ограничила окупљање после 22 сата. Млади су овакву одлуку схватили као директан удар на њихова права и најавили масовни протест.

Почело се са дељењем флајера у којима се позивало на протест. Чак су и локалне радио станице у својим програмима позивале на скуп. Центар окупљања био је клуб „Пандорина кутија”, а ту се нашло више од 1.000 младих. Интересантно, младалачком бунту придружиле су се и велике филмске звезде попут Џека Николсона и Питера Фонде, који је чак доживео да му полицајци ставе и лисице на руке.

Мада композиција „Да ли све то има смисла” није доспела на врх топ листа, постала је нека врста химне онога времена и генерација које су то време живеле са свим његовим добрим и лошим карактеристикама.

Стилс: „Исцртана је линија сукоба. Нико није у праву ако сви греше. Млади људи износе своја мишљења да би наишли на толики отпор.”

„Имао сам неку идеју у глави”, објаснио је једном приликом Стилс.

„Хтео сам да напишем нешто о дечацима који су се налазили на ватреној линији у југоисточној Азији и који нису имали ништа заједничко са мисијом у коју су упућени а која се дешавала пред њиховим очима. Онда сам у шетњи са једним пријатељем дошао до места где се налазио тај клуб пред затварањем, а који је био једно од најомиљенијих окупљалишта студената у којем су они слушали музику, забављали се, плесали... Ништа посебно узнемиравајуће се није дешавало, а онда су се појавили полицајци за разбијање демонстрација, све са оклопима и шлемовима. Нисам могао да верујем, Зашто ли ово раде, упитао сам се, и да ли све то има смисла? Све се склопило у један моменат. Песму сам написао за петнаестак минута.”

----------------------------------

Нико није у праву ако сви греше

Нешто се дешава

Али није сасвим јасно о чему се ради

Ту су наоружани људи

Кажу ми: „Буди опрезан”

Мислим да је тренутак да станемо

Децо, какав се то звук чује?

Сви се питају – шта се то дешава?

Исцртана је линија сукоба

Нико није у праву ако сви греше

Млади људи износе своја мишљења

Да би наишли на толики отпор

Време је да станемо

Али, какав се то звук чује?

Сви покушавају да виде шта се дешава?

Како погодан простор за узаврелост

Хиљаде људи на улици

Певају песме и носе транспаренте

Углавном са слоганима „Ура за нашу страну”

Време је да престанемо

Али какав је то звук

Сви гледају – шта се тамо дешава?

Параноја удара дубоко

У твој живот који ће се извитоперити

То почиње када си стално уплашен

Пређи границу, и доћи ће човек и одвести те

Најбоље би било да се зауставимо

Али шта се то чује

И сви се питају о чему се ради...