ДОЛАРСКА КВОТА ДЕМОКРАТИЈЕ

У чувеном есеју "Крај историје", објављеном после пада комунистичког света, амерички полит-економиста Франсис Фукујама је закључио да су капитализам и демократија два лица исте медаље предвиђајући да ће све нације једног дана завршити као либералне демократије.
Теорију да су капитализам и демократија западног типа једни другом неопходни за опстанак умногоме је начета током минулих 15 година. Импресивни кинески економски бум остварује се под строгом диригентском палицом Комунистичке партије. Капитализам је Русији омогућио да се врати у клуб великих сила упркос сталних опаски Запада да је њен председник постбољшевички аутократа. Многе земље транзиције пригрлиле су капитализам мада су им демократије у пубертету. Венецуели је немогуће ускратити атрибут глобалног нафтног играча иако би многи волели да виде леђа левичарима оптуженим да су антидемократе.

Уколико се еталон демократије чува у Вестминстеру или у Конгресној библиотеци у Вашингтону, онда би могло да се закључи да је Кина од њега далеко, а да су Русија, земље транзиције или Венецуела тек нешто ближе најпопуларнијем облику владавине савременог света.

Да ли је баш тако? Да ли то значи да "дивљи капитализам" како га је називао папа Јован Павле Други, или "каубојски капитализам" по Владимиру Путину, инстинктивно ствара отпор класичној англосаксонској форми парламентарне демократије? Или трага за посебним формулама док се, ако се, остваре Фукујамина предвиђања? Азија говори о сопственом моделу. Русија такође. Латинска Америка одавно није колекција диктатура, држи се капитализма али демократијама даје аутентични печат.

Сада Турска, последњи у низу примера успешности капитализма који не води ка прописаном моделу либералне демократије. Прошлонедељни избори, означени као једни од најважнијих у историји земље, убедљиво су потврдили популарност владе иза које стоје велики успеси економије слободног тржишта, али и владе коју Запад сумњичи да би Турску од секуларне државе могла да претвори у бастион теократије.

Турска се током последње четири године владе Реџепа Тајипа Ердогана и његове Странке правде и развоја (АКП) окренула исламу. Забринути чувари секуларног наслеђа републике коју је основао Ататурк извели су милионе на митинге док је војска – традиционално снажан фактор домаће политике – имејл поруком упозорила да би могла да интервенише.

Рекао бих да је заокрету мање допринео продор фундаментализма у свет ислама, а више политика демократског Запада. Од америчких војних експедиција у Авганистан и Ирак, до сасвим отворене одбојности неких чланица Европске уније које притискају, па и уцењују Турску око њене кандидатуре за улазак у европску, секуларну породицу народа.

Како тамо, тако и овде. Тржишне шок-терапије, отимачке приватизације и корупција нагризају демократски оптимизам. Друштво се онда окреће инвалидним помагалима попут национализма или религије. Лидери "слободног света" често превиђају да регрутују противнике, а не савезнике либералне демократије. Онда се чуде.

Читава теорија о готово симбиотској вези капитализма и демократије гради се на веровању да ће растуће богатство створити стабилну средњу класу која ће се, као кључни социјални амортизер друштва, борити за личне слободе и политичку моћ. Чак се прецизно одређује граница: то се догађа када доходак по глави становника дође на између 6.000 и 8.000 долара годишње. Ауторитарни режими "азијских тигрова" попут Сингапура или Малезије користе се као изузеци који потврђују правило.

Да ли има демократије испод ове доларске квоте? Капитализам Турске показао се као успешан иако граница није домашена: 70 милиона Турака демократски се бори за личне слободе и политичку моћ. Испада да је проблем само у томе што су већински гласали за странку чији се концепт не уклапа у Фукујамину матрицу.

Капитализам, по свему судећи, стиже пре либералне демократије западног типа иако се многи упиру да докажу супротно. Имати устав и слободне изборе није довољно. Нобелов лауреат Џозеф Стиглиц закључује да је једна од највећих промена од почетка 1990-их садржана у закључку да је значење појма демократије постало магличасто.

Тиме се отвара велико питање да ли ће руски, венецуелански или турски модел обавезно завршити у једином либералном моделу који се прописује. "Уопште није обавезно да капитализам води ка демократији", тврди Брус Скот, економиста харвардске бизнис школе. "Само једну ствар можете да кажете а то је да ће капитализам немилосрдно производити неједнакост у приходима, што ће могуће постати неспојиво са демократијом".

Одговор на неједнакости омогућава продоре национализма или религије у политички живот. Успешан капитализам тада може да спасава демократију – под условом да свако прими своју дозу благодети.

То је важна лекција турских избора. Бирачи не би наградили Ердоганове умерене исламисте да њихове реформе нису обезбедиле импресиван раст, рекордна страна улагања и какво-такво приближавање ЕУ. Најјачи аргументи су они који се нађу у џепу становника. Празне националистичке или верске реторике су лако обориве мете.

Питање је такође да ли би АКП тријумфовао да се конфронтирао са САД или ЕУ? Тешко. Премијер Ердоган доказује да су размимоилажења могућа када се тичу демократских модела, али његова политичка платформа ипак је усклађена раније дефинисаним стратешким интересима нације.