Врели дан у Јукатану

Од нашег специјалног извештача

Берлин – Била је то највеселија конференција за новинаре. Њујоршка рок и панк звезда Пети Смит свирала је гитару, певала, имитирала Боба Дилана, шалила се и садржајно одговарала на сва постављена питања међу којима је било и оних за прескакање.

Смитова је још само једна од многих музичких звезда које су пристигле на овогодишњи Берлински фестивал који је добрим делом посвећен управо рокенролу. Она је и јунакиња дугометражног документарног филма „Dream of Life” америчког модног и рок фотографа Стивена Себринга који је са Смитовом путовао и снимао је у свим могућим ситуацијама пуних 12 година. Оваква врста близине и дружења резултирала је сада филмом у којем Пети Смит, пре свега, упознајемо као мајку и удовицу, уметницу и жену која се кроз живот пробија сама, особу која често обилази гробове својих ближњих (оца, мужа, брата) и пријатеља (Брајана Џонса и Џима Морисона), а мање као музичарку и рок икону.

Од филмова у конкуренцији, као до сада најпривлачнији, вреди издвојити мексички филм „Језеро Тахо” Фернанда Еимбкеа (дебитовао у Кану и победио у Солуну филмом „Сезона патака”). Филм допадљивог минималистичког хумора а визуелне раскошности један је од драгоцених примера како треба испричати филмску причу у којој се, када се наизглед ништа не догађа, управо догоди све. Радња филма смештена је, од јутра до вечери, у врели лучки градић на Јукатану, у којем упознајемо главне јунаке али и читаву галерију чудака да би, из позадине, у први план испливала права породична драма. Мали филм великог стила.

На симпатије и публике и критике наишао је и нови филм редитеља Маџида Маџидија, најизразитијег следбеника италијанског неореализма међу иранским редитељима, што се потврђује и његовим новим филмом „Песма врабаца”. После успеха филма „Деца раја” (освојио је и номинацију за Оскара), за Маџидија се дуго није чуло те је његов берлински наступ изазвао велику радозналост. Маџиди сада, кроз причу о пожртвованом оцу који одлази у град и ради као мото-таксиста да би скупио новац за слушни апарат за кћерку, нуди сучељавање хармоничног села са неуротичним и немилосрдним зверињаком, постепено подижући емоције и самог филма и гледалаца.

Као слободну обраду Касаветисове „Глорије”, француски фотограф и редитељ Ерик Зонка (и њега није било још од филма „Живот из анђеоских снова”), представио је филм „Џулија” са Тилдом Свинтон у главној улози. Јунакиња филма је алкохоличарка, манипулативна особа, компулсивни лажов, која у тренутку само њој знане „инспирације” отима дете богатом индустријалцу и бежи са њим у Мексико. План за откупнину је пропао, дете отимају Мексиканци, а филм се, изнебуха, од карактерне драме претвара у нешто што личи на крими-комедију дугог трајања.

Знатно повољнији утисак оставља филм „Елегија” шпанске редитељке Изабел Коичет, са две снажне и харизматичне глумачке личности какве су Бен Кингзли и Пенелопе Круз. Филм који се бави универзалним темама какве су љубав, смрт и болест, али и лепотом која је подједнако и проклетство и благослов, у свом средишту има однос између себичног професора који је изгубио прибраност, и студенткиње дупло млађе од њега у коју се неконтролисано заљубљује. Филм је базиран на краткој причи „Умирућа животиња” Филипа Рота и, уз снажне драмске елементе, нуди и обиље самоироније и хумора. Званична пројекција у Берлинале паласту завршила се овацијама Бену Кингзлију и Пенелопе Круз.