Бубњеви у дијалогу

ИНТЕРВЈУ - АН РОШЕТ

У Француском културном центру отворена је изложба акварела уметнице Ан Рошет која је у Београд дошла и да би одржала радионицу студентима вајарства Факултета ликовних уметности у Београду, у класи професора Мрђана Бајића. У Ректорату Универзитета уметности је одржала предавање на тему „Скулптура и јавне поруџбине”.

Ан Рошет је вајарка, предаје на париској Академији ликовних уметности. На београдској изложби, уз аквареле, приказује фотографије својих скулптура изведених у јавном простору. По наруџбини француског Министарства културе и комуникација осмислила је 2000. године оригиналну скулптуру за парк Тиљери код Лувра, четири комада од бронзе и ограду од округлог гвожђа за дечји повртњак. Осмислила је и реализовала простор Извора у Илу (2003), као и монументалну скулптуру за вајарски парк на Аустралијском националном универзитету у Канбери. Прошле године је реализовала „Галантно камење”, шест камених скулптура за парк у Диву.

Како сте замислили рад са нашим студентима?

Дошла сам да реагујем на оно што студенти раде, а не да им показујем шта да раде и да им намећем свој начин рада. Ја сам као бубањ. Ако они ударају у бубањ, можемо да успоставимо дијалог, а ако се не служе бубњем, онда нема дијалога.

Када радите скулптуре за јавни простор, колико се прилагођавате наручиоцу?

Постоје два дела мог рада. Интимнији, који се односи на рад у атељeу, и то су дела која су органска по форми, блиска телу и можда нису баш најлакша за разумевање. То је оно што ја осећам као жена. Оно што радим за јавни простор јесте другачије, али остаје органска форма. Све наруџбине су реализоване на начин да могу да буду прилагодљиве другима. Није у питању један наручилац, већ локална заједница. Радим у односу на један одређени простор и у односу на публику и зато моја машта и моје виђење света траже заједничку територију са публиком. На фотографијама на којима су приказане моје скулптуре видите да сам антимонументална. То су хоризонтална дела, близу земљи, блиска и телу која побуђују жељу човека да их дира.

Само летимичан поглед на Ваше скулптуре наводи на претпоставку да Вам је узор можда Луиз Буржоа?

(/slika2)Јесте. Она је моја духовна бака. Луиз Буржоа и Ева Хес. Код Буржоа постоји психолошка тежина, осећа се аутобиографија у њеним делима. Ева Хес је апстрактна, а ја сам негде између апстракције и фигурације и одбијам да се определим.

Колико Французи воде рачуна о скулптурама у јавном простору?

Смем ли да кажем да Французи нису народ који је посебно заинтересован за скулптуру. Скулптуре у јавном простору су одувек биле проблем. Сетимо се Роденовог „Балзака” или „Грађана из Калеа”. То су дела која су наручиоци одбили када их је Роден направио. За „Балзака” је требало да прође више од 50 година да би био постављен тамо где је планирано. Али, држава је ипак имала чврсту политику према вајарским делима и подржавала је постављање у јавне просторе. Друштво постепено прихвата изведена дела. Оно што сам ја радила у повртњаку парка Тиљери било је намењено деци, а деца су врло отворена публика. Уметница сам која ради доста споро и када радим у некој мањој средини покушавам да успоставим и контакт са локалним становништвом. Када сам радила простор Извора у Илу, на почетку су се мушкарци смејали, шалили на рачун мојих скулптура, исмевали их да су женствене и еротске, али су их на крају прихватили.

На који начин је боравак у Индији утицао на Ваш рад?

Индија ми је улила поверење. Боравила сам на југу Индије што је другачије од севера. На југу је скулптура нешто што припада свакодневици људи. Они имају присан однос са скулптуром. Мазе их, дају им да једу, и то је на неки начин потврдило мој однос према скулптури. У Француској ме мало чудно гледају због тога. Мој отац је радио у западној Африци, доносио њихове предмете и они су били врло значајни за мене, будући да су представљали комбинацију фигурације и апстракције. Та дела су за мене била нешто што нисам могла потпуно да ишчитам, и да разумем и остала су ми недокучива. Када стварам, желим да слика призове нешто, али не желим да говорим директно дескриптивним језиком, већ ми је намера да дело остане тајновито и да понудим нешто што се осећа, што не може да се искаже.

Марија Ђорђевић

----------------------------------------------------------------

Американци немају право

Као уметница, како коментаришете недавне провокативне ставове из Америке о „смрти француске културе”?

Мислим да у сваком ставу има нечега што би требало саслушати. Не ваља унапред рећи да они ништа нису разумели. Свака култура има неке периоде експанзије и мировања. Француску културу требало би посматрати као целину и можемо да говоримо о комерцијалној култури и проживљеној култури. Ако говоримо о томе ко највише продаје дела, ко највише извози, ко има више капитала, онда говоримо о ставу који је карикатуралан. Француска је витална и морамо тражити шта лежи у суштини француских стваралaца. Важно је што постоји хетерогеност и што постоји више нивоа функционисања у култури. Мислим да није дошао дан када ћемо се смртно досађивати у Француској. Нећу да будем националиста, али мислим да Американци немају право да деле лекције.