Ликовно чедо Мораче

Сликар и вајар Пеђа Драговић био је чедо Мораче – земље, реке и манастира. Морачког поднебља и племена и његове традиције ускока старином из Херцеговине. Морачу земљу чинe рељеф планине и његови колорити, из реке је вадио камење којем је настављао обликовање, морачки живопис и иконопис били су му животна читанка.

Неко је приметио да један лик на фрески изнад саркофага кнеза Стефана Немањића (ктитора Мораче) сличи сликару и нашем савременику Предрагу Драговићу, који није заборавио вечите боје морачких живописа и икона, као ни неочекиване и непоновљиве боје морачког неба, видика, планинских лица и лица некадашњих људи, које сада на својим раменима ми носимо. На тој јединој фрески без ореола стоји домаћи кнез Вучић Вучетић, који је пре четири стотине година обновио похарану Морачу из 13. века... Морача се обнавља у нама и ми се у Морачи обнављамо – показао је то Пеђа кад смо (2002) славили 750. годишњицу манастира и кад је, с комшијама и пријатељима, у два наврата обнављао Цркву Светога Илије у Пољу Драговића и украшавао је својим мозаицима. На конзервацијама старих српских фресака и храмова научио је више заната из познавања црквене уметности.

Где су Немањићи, ту је Косово, а Косово води до Његоша. Од владарских лоза до породичних групних портрета мали је корак.

Био је потомак морачког јунака попа Драговића, савременика Хајдук Вељка и војводе Мине. Име попа Драговића чува знаменита збирка епске поезије Вука Караџића. Зато је Пеђа радо сликао Милоша Обилића, Карађорђа и Његоша. Свети Симеон Немања са раширеним рукама, којима грли свет, његов је одзив фрески из Студенице. На Драговићевом ликовном иконостасу Свети Сава је велика тема. У више техника и формата сабирао је, на разне начине, искуства старијих портрета – од фреске у Милешеви до иконе мајстора Јована у Морачи, од старих гравира до усменог и епског предања – отуд присуство гаврана.

Пеђа Драговић је био сликар и вајар. Од осамдесетих до сада израдио је неколико циклуса слика, од којих су, хронолошким редом, најпознатији: „Свеци и себри” – Немањићи и косовски ратници, „Париско-плави циклус – фантазмагорије и митологије Париза”, „Врхови и облаци” – пејзажи морачких обзорја – додири неба и камена, „Костићи” – ликовна анатомија човека, „Ликовно читање Горског вијенца”, „Преко пепела – Косовски погром 2004”, „100 мојих портрета Матије Бећковића”, „44 портрета српских песника 19. века”, од којих неколицина претходно нису имали никакву слику, а сад се њихови ликови памте по Пеђиним цртежима угљем – рађеним за „Антологију поезије српског романтизма” Српске књижевне задруге.

У тим циклусима и сликама живе прошлост и садашњост, хује времена, у Божјим делима огледају се људски подвизи. У цртежима титра вечност.

На многим портретима – цртежима, графикама, платнима – Предрага Драговића налазе се друга или унутрашња лица прототипова. Као да су изронили из давне прошлости, да нам својим изразима лица сугеришу неку ликовну или поетску поруку. Радио их је у уљу, оловком и угљеном. Не би ваљало да се изгубе... Вадио је љуто вулканско камење из реке Мораче, брусио га и тесао љутим длетима и градио скулптуре – највише птице и корњаче... Златом красио иконе... Волео је скулпторске хиперболе, поготово на инсталацијама гусала, другачије од „справа” мало старије морачке ученице Веније Турински... На Пеђиним пејзажима Бог још није завршио стварање света. Вода која твори још се на сликама није осушила. Сунчева светлост мењала је његове боје и ширу географију његовог завичаја.

Знао је да се мења и да дораста сам себи. Близак књигама и писцима, умео је да књижевно чита и мисли. Славне књиге биле су његово додатно образовање и памћење... Стрепели смо од његових оцена. Изузетно писмен, приповедао је сликама. Свакоме коме је био друг – био је најбољи друг.

Помишљам да му, по нашем обичају, пошаљем овај запис да погледа, а онда се сетим да немам његов имејл на оној страни.