Сви таленти породице Ђакомети

Специјално за „Политику”

Цирих – Кад кажемо Ђакомети, помислимо одмах на славног швајцарског вајара и сликара Алберта (1901–1966), чије препознатљиве високе и витке скулптуре сусрећемо у брoјним светским музејима. Ипак, његова породица била је у потпуности окренута уметности, поред оца Ђованија Ђакометија (1868–1933), сликара, стваралаштву је у области примењене уметности и вајарства био посвећен и Албертов млађи, мање познати брат Дијего Ђакомети (1902–1985). Управо је њему у част од 28. јуна до 9. новембра приређена ретроспектива у два здања Бунднер уметничког музеја, у романтичном, окруженом високим планинама, мањем граду Хуру, близу Цириха. Његова дела представљена су овде као скулптуре, равноправно са сликама Ђованија Ђакометија и вајарским остварењима Алберта Ђакометија, као и сликама даљег рођака Аугуста, захваљујући кустосима Стефану Кунцу и Казимиру Ди Крешенцу (за дизајн поставке се побринуо Вацлав Пожарек). Дијего Ђакомети је током своје дуге каријере вешто балансирао између примењених и ликовних уметности, често је људе првенствено асоцирао на свог познатијег старијег брата Алберта, али је на овој поставци представљен са великим опусом, као централна фигура.

Како Дијега описују зналци? Кажу да је себе доживљавао пре свега као занатлију. Чинило му се сасвим довољним да буде брат славног вајара Алберта Ђакометија и син познатог сликара, Ђованија. Ипак, генијалност у стварању је била скривена и у њему, само је он одбијао да је препозна у младости. То се код њега догодило у каснијим годинама, када проналази свој израз. На овој ретроспективи могу се видети комади намештаја Дијега Ђакометија: лампе, столице, столови, свећњаци, рукохвати на масивним вратима, израђени од бронзе и осмишљени на елегантан и једноставан начин. Они су украшени ботаничким мотивима у виду грана, дрвећа, лишћа... Уметник је вајао у малим форматима животиње које је волео попут сова, јелена, лисица, паса и мачака, и оне су овде изложене.

Дијего је био први Албертов модел у детињству, а када су одрасли припремао је материјале, гвоздене жичане арматуре, од којих је Алберто моделирао своје скулптуре у глини. Потом их је остваривао у гипсу како би могле бити изливене у бронзи. Дијего је чак био цењен као најбољим патинатор бронзе у Паризу и ништа му није било тешко да учини за брата.

Занимљиво је да је тек 1985. године, са отварањем Музеја Пикаса у Паризу, три месеца пошто је преминуо Дијегу приређена прва музејска изложба. Заправо он је 1983. добио престижну наруџбину за уређење Музеја Пикаса, а тада је имао скоро осамдесет година. Дијего је направио лампе, клупе, столице и ниске столове који су се уклапали у монументалне просторе и учествовали у дијалогу са Пикасовим делима. Потом му је 1986. Музеј декоративне уметности у Паризу, где се сада налази целокупно његово дело, посветио изложбу. У Швајцарској је његов намештај изложен 1988. године у Музеју примењене уметности у Цириху. Иначе, Дијего је стварао луксузне предмете тридесетих година прошлог века за Жан-Мишела Франка, познатог дизајнера намештаја и декоратера ентеријера и за славну клијентелу, укључујући бренд „Живанши”. Дизајнирао је и ентеријер за бар „Кроненхале” у Цириху.

Музеју уметности у Хуру су 2016. поклоњени сто, столица, носачи за огревно дрво и импресиван свећњак, који је Дијего Ђакомети направио за свог брата Алберта поводом његовог педесетог рођендана. Садржи пет држача за свећњаке, по један за сваку деценију, и украшен је са две коњске главе, што би могло да симболизује оданост браће. Алберто и Дијего су гајили дубоку наклоност један према другом. Дијего је дуго био потцењен, томе је допринео сопственом одлуком. Дела је увек потписивао изостављајући своје презиме, јер је сматрао да је слава припадала старијем брату, а верује се да је тек после Албертове смрти почело да се прича и о успешном Дијеговом раду.