И штедња на платама има границу

У споразуму са Међународним монетарним фондом Србија се обавезала да ће, зарад избегавања банкрота и неопходног привредног раста, спровести и „болне мере штедње”. Поред осталог, договорено је и смањење расхода за запослене у јавном сектору са 11,8 одсто бруто домаћег производа у 2014, на 8,3у 2017. Почело је смањењем плата већих од 25.000 динара за 10 одсто и њиховим замрзавањем у наредне три године, уз просечну годишњу инфлацију од четири одсто. Поред тога, број запослених у јавном сектору у наредне три године требало би да се смањи за 15 одсто, што је око 75.000 људи.

Економиста Милојко Арсић, уредник ,,Кварталног монитора”, указује да је оваква штедња на платама запослених у државним службама и смањивању броја запослених тешко подношљива, па и друштвено штетна. Плате не могу да се повећавају пре 2017, а број запослених би могао да буде смањен за 10, а не за 15 одсто, као што је договорено са ММФ.

– Планирано смањење учешће трошкове рада у БДПтешко јеизводљиво, јер то није успела ниједна друга земље из окружења – тврди Арсић.

Ако се прихваћена политика плата спроведе, сматра он, наставници и професори у основним и средњим школама, медицинске сестре, лекари и полицајци, били би сведени на егзистенцијални минимум, па чак и испод те границе.

– Такво смањивање плата запослених у овим јавним службама, смањило би њихову мотивацију за рад, подстакло разне облике ,,сналажења”, док би најспособнији напустили јавни сектор, а најбољи би отишли из земље – каже овај добар познавалац наших јавних финансија.

– Издаци за запослене у такозваном сектору опште државе, односно здравству, образовању, администрацији, правосуђу, војсци и полицији у односу на БДП у Србији су до сада били међу највишим у поређењу са сличним земљама – објашњава Арсић. – Ако би се спровела договорена политика у овој области, прешло би се у другу крајност, па би ови издаци били међу најнижим. Смањење расхода на запослене у овим државним службама за више од 2,5 процентних поена БДП, што је два процента поена према методологији МФМ, погоршало би рад државних институција.

Високо смањење реалних зарада додатно би подстакло одлив способних лекара и наставника и других стручњака, каже наш саговорник. Смањило би посвећеност послу, подстакла би се корупција. У таквим околностима није реално очекивати да би било какве реформе довеле до унапређења образовних, здравствених, правосудних, безбедносних, административних и других услуга које пружају запослени у јавном сектору, које су важне за економски и друштвени развој.

– Погоршала би се доступност и квалитет јавних услуга, што би негативно утицало на економску једнакост – упозорава Арсић. – Богати грађани би се окренули приватном образовању и лечењу, док би сиромашни били упућени на мање квалитетне и слабије доступне јавне услуге.

Зато Арсић сматра да би у аранжману са ММФ било пожељно да се промене постављени циљеви који се односе на трошкове рада, смањење броја запослених и кретању плата у јавном сектору.

– Боље би било да се учешће плата у јавном сектору у БДП смање са 11,8 одсто БДП у 2014, на око девет одсто у 2017, уместо на 8,3 процента, што је око осам одсто по методологији ММФ – предлаже Арсић.

– То би се постигло смањењем броја запослених у јавном сектору за 10 одсто у трогодишњем периоду, као и замрзавањем плата током 2015-2016, а не и 2017. Трошкови рада и број запослених у јавном сектору били би нешто испод просека, док би број запослених био знатно испод просека међи земљама централне и источне Европе.

Смањена уштеда на трошковима запослених у јавном сектору надокнадила би се већим смањењем разних државних субвенција или побољшаном наплатом пореза. Уколико ове мере не би донеле неопходан учинак, можда зато што субвенције не могу да се смање због раније преузетих обавеза, Арсић сматра да би у том случају било оправдано ,,да се размотри активирање неке од резервних мера као што је повећање ПДВ”.

– За грађане је боље да се кроз годину-две повећа ПДВ, него да се погоршају јавне услуге због непосвећености наставника и професора, полицајаца, или да се смањи доступност и квалитет здравствених услуга због одласка најбољих лекара у приватни сектор или у иностранство.

Ујавном сектору у Србији је запослено око 530.000 људи, односно 7,3 запослена на 100 становника, што је испод просека земаља централне и источне Европе, где је на 100 становника запослено је 7,5–осам радника у јавном сектору, без запослених у јавним предузећима. Тај број се креће од 6,2 у Чешкој до 10,3 у Литванији.

Уколико би се број запослених у јавном сектору смањио за 15 одсто, тада биброј запослених на 100 становника у Србији био сведен на 6,2 процента. Као у Чешкој.

Поред тога што су уштеде на трошковима плата запослених у јавном сектору претеране и вероватно неоствариве, аутори „Кварталног монитора” процењују да су планиране уштеде на субвенцијама недовољне, док је раст јавних инвестиција скроман због чега оне у целом периоду остају на ниском нивоу. Зато би било оправдано да се, уз задржавање приближно истих циљева у погледу смањења фискалног дефицита, током спровођење аранжмана измени структура фискалне консолидације. Субвенције би требало смањити, док би се расходи за запослене и јавне инвестиције повећале.