Рок месечари из гараже

Кад су се први пут појавили на сцени, негде у Детроиту у другој половини осамдесетих година, „The Gories” мора да су барем у делу публике побуђивали нешто између сажаљења и језе. Свирали су изузетно шлампаво, а необазирањем на сопствени аматеризам само су појачавали утисак да нису сасвим у додиру са стварношћу.

Пеги О’Нил је тупкала по бубњевима са изразом лица толико одсутним да се, у поређењу с тим, и благо иронични полуосмех који се понекад извијао на стегнутим уснама њене потоње „инкарнације”, Мег Вајт из „The White Stripes”, чинио врхунцем заноса и потпуне уживљености у наступ. Ден Кроха је окидао рифове на гитари и певао са погледом фиксираним у неку далеку димензију, па су чак и његова повремена наскакања на појачало и скучено мрдање куковима подсећали на тешке покрете хипнотисане особе, чијим умртвљеним телом са дистанце управља туђа свест. Поред њих двоје, најискљученије из реалности је, неизбежно, деловао онај који је имао нормално понашање рок звезде – други гитариста и певач Мик Колинс, предан махнитом „бацању” по бини.

Управо такви какви су, „The Gories” су били савршен материјал за рок легенду, што и објашњава узбуђење које њихов предстојећи концерт у Дому омладине у Београду, 26. маја, већ изазива код љубитеља тог жанра. Наравно, само особеност њихове појаве не би значила ништа да нису умели да пишу подједнако јединствене песме. Мелодије су им повремено биле заумне колико и оне које је стварао још један велики рокенрол „месечар” Роки Ериксон. Чак и они њихови рифови који испрва личе на стандардни гаражни рок, уз блуз и соул преливе, већ након неколико обрнутих тактова попримају необјашњиву уврнутост, као да испод нота нечујно потитрава и звук излуђујући попут гласова старих богова који ван разума терају злосрећне јунаке Лавкрафтових прича. Можда је и то привукло Алекса Чилтона да им продуцира један од албума јер лидер „Биг стара” био им је по томе сличан – и када би покушао да направи класичну поп песму, савршена мелодија би му се отимала и суновраћивала у претеће одјеке.

Захваљујући својој јединствености, „The Gories” су могли себи да допусте и да, у складу са постулатима аутентичности којих су се држали, не маре ни за свирачке грешке на студијским снимцима, још мање за продукцијско пеглање албума. Прву плочу су дословно одбили да снимају у студију, већ су је одсвирали у правој гаражи, верујући да ће само тако сачувати свој изворни звук. И тај албум и остала њихова издања моментално су проглашени за класике и за узоре су их узели каснији велики бендови попут „John Spencer Blues Explosion”, „The Oblivians”, „The White Stripes” и „Thee Oh Sees”.

Након распада „The Gories” 1992, чинило се да ће само тај нови нараштај гаражног панка преносити завештање Колинса, Крохе и О’Нилове. Срећом, „The Gories” су се поново окупили 2009, мада су њихови концерти и даље ретки. То је још један разлог да рок публика буде срећна што ће један од наступа имати и у Београду.

В. Вукасовић