И бебе на списку станара Сигурних женских кућа

У овом моменту у Сигурној женској кући налази се седам беба које су са мајкама биле избачене из станова у глуво доба ноћи, а сви капацитети ових установа које пружају уточиште жртвама породичног насиља су пуни. Свакога дана више од петнаест жена окрене број Саветовалишта против насиља у породици – само једне од невладиних организација која на својим неинституционалним плећима носи добар део друштвене небриге и „глувоће” према све гласнијем и страшнијем говору мржње у породици, а статистика породичне патологије открива да насиље најчешће чине (бивши) супрузи и ванбрачни партнери.

„Просечна старост жена које долазе у Сигурну женску кућу је око тридесет година, што чини квалитативан помак у односу на почетак рада овог саветовалишта, када су нам се за помоћ обраћале жене које су насиље у просеку трпеле две деценије. Жене које нам се данас јављају за помоћ живе са насилником између осам и десет година у браку и деца им више им не представљају ни препреку нити оправдање да трпе агресију”, истиче Весна Станојевић, координатор Саветовалишта против насиља у породици, које је до данас отворило три Сигурне женске куће.

Искуство психолога, правника и социјалних радника запослених у овој невладиној организацији говори да се насиље најчешће дешава у вечерњим и ноћним часовима, због чега теле-апел служба овог саветовалишта ради 24 часа дневно. 

Иако су аутори Породичног закона најављивали да ће његове одредбе заштитити жртву од страховладе насилника, Весна Станојевић истиче да је у протеклих годину и по дана донесено свега седам судских пресуда којима се налаже привремено исељење насилника из стана и забрана приласка жртви „што врло сликовито илуструје став наше државе према насиљу”.

Подаци Виктимолошког друштва Србије истичу да свака друга жена трпи психичко, а свака трећа – физичко насиље, а амерички здравствени ауторитети су недавно упозорили да скоро четвртина жена у САД трпи насиље у свом дому и проценили да сваке године 1.200 жена бива убијено и два милиона њих бива повређено у кућним обрачунима. У прилог тези да насиље оставља озбиљне здравствене последице говоре подаци да 80 одсто ових жена носи ризик од настанка можданог удара, 70 одсто њих је под ризиком да добије кардиоваскуларна обољења, а 60 одсто њих је под ризиком да оболи од астме.

Весна Станојевић истиче да дугогодишње насиље руинира ментално здравље и да велики број жена има читав спектар анксиозних и депресивних поремећаја. Многе од њих имају озбиљне здравствене проблеме – почев од кардиоваскуларних, па све до психосоматских поремећаја, а немали проценат жена размишља и о самоубиству. Она инсистира на чињеници да су деца жртве насиља, чак и у онда када на својој кожи не осете гнев родитеља, и подсећа на феномен трансгенерацијског преношења насиља, које у преведеној форми гласи да девојчице које су расле уз агресивног оца најчешће бирају партнера насилника, док синови праве ватромет насиља у сопственом дому.

Када скицирају портрет деспота и жртве који деценијама живе у тамном вилајету насиља, психолози истичу да је типична жртва насиља зависна, несамостална и уплашена жена која према насилнику гаји амбивалентна осећања – мрзи га, али је на неки чудан начин везана за њега. Жели развод, али се плаши да ће он реализовати претње са фаталним садржајем. Њен страх је, нажалост, одличан афродизијак за његову психопатску личност коју ближе дефинишу атрибути типа – незрелост, импулсивност, егоцентричност и ниска контрола агресивних импулса.

Психолози истичу да је насиље „трећи партнер” у вези двоје људи практично од првог дана. То је грудва која се годинама котрља и временом поприма интензитет лавине, а разлози због којих већина жена остаје у браку са деспотом обично су поруке „покупљене” из примарне породице у виду клишеизираних савета типа „срамота је развести се”, „задатак жене је да чува брак”, „и ја сам чувала агресију да би тебе извела на прави пут”... А пут на који се изводе деца – жртве или сведоци породичног насиља, обично води у брак са агресивним супружником. Треба имати на уму да све статистике потврђују јасну везу између насиља у породици и каснијег делинквентног понашања деце.

Истраживање Виктимолошког друштва Србије које је рађено у Србији, Мађарској, Македонији и Бугарској показало је да је у свим бившим комунистичким друштвима, која се данас налазе у транзицији, дошло до ретрадиционализације родних улога, што је узроковало већу изложеност жена насиљу. Статистике такође потврђују да најмању стопу породичног насиља бележе оне земље у којима су мушкарци и жене економски и социјално изједначени – као што је то случај са скандинавским земљама.