I bebe na spisku stanara Sigurnih ženskih kuća

U ovom momentu u Sigurnoj ženskoj kući nalazi se sedam beba koje su sa majkama bile izbačene iz stanova u gluvo doba noći, a svi kapaciteti ovih ustanova koje pružaju utočište žrtvama porodičnog nasilja su puni. Svakoga dana više od petnaest žena okrene broj Savetovališta protiv nasilja u porodici – samo jedne od nevladinih organizacija koja na svojim neinstitucionalnim plećima nosi dobar deo društvene nebrige i „gluvoće” prema sve glasnijem i strašnijem govoru mržnje u porodici, a statistika porodične patologije otkriva da nasilje najčešće čine (bivši) supruzi i vanbračni partneri.

„Prosečna starost žena koje dolaze u Sigurnu žensku kuću je oko trideset godina, što čini kvalitativan pomak u odnosu na početak rada ovog savetovališta, kada su nam se za pomoć obraćale žene koje su nasilje u proseku trpele dve decenije. Žene koje nam se danas javljaju za pomoć žive sa nasilnikom između osam i deset godina u braku i deca im više im ne predstavljaju ni prepreku niti opravdanje da trpe agresiju”, ističe Vesna Stanojević, koordinator Savetovališta protiv nasilja u porodici, koje je do danas otvorilo tri Sigurne ženske kuće.

Iskustvo psihologa, pravnika i socijalnih radnika zaposlenih u ovoj nevladinoj organizaciji govori da se nasilje najčešće dešava u večernjim i noćnim časovima, zbog čega tele-apel služba ovog savetovališta radi 24 časa dnevno. 

Iako su autori Porodičnog zakona najavljivali da će njegove odredbe zaštititi žrtvu od strahovlade nasilnika, Vesna Stanojević ističe da je u proteklih godinu i po dana doneseno svega sedam sudskih presuda kojima se nalaže privremeno iseljenje nasilnika iz stana i zabrana prilaska žrtvi „što vrlo slikovito ilustruje stav naše države prema nasilju”.

Podaci Viktimološkog društva Srbije ističu da svaka druga žena trpi psihičko, a svaka treća – fizičko nasilje, a američki zdravstveni autoriteti su nedavno upozorili da skoro četvrtina žena u SAD trpi nasilje u svom domu i procenili da svake godine 1.200 žena biva ubijeno i dva miliona njih biva povređeno u kućnim obračunima. U prilog tezi da nasilje ostavlja ozbiljne zdravstvene posledice govore podaci da 80 odsto ovih žena nosi rizik od nastanka moždanog udara, 70 odsto njih je pod rizikom da dobije kardiovaskularna oboljenja, a 60 odsto njih je pod rizikom da oboli od astme.

Vesna Stanojević ističe da dugogodišnje nasilje ruinira mentalno zdravlje i da veliki broj žena ima čitav spektar anksioznih i depresivnih poremećaja. Mnoge od njih imaju ozbiljne zdravstvene probleme – počev od kardiovaskularnih, pa sve do psihosomatskih poremećaja, a nemali procenat žena razmišlja i o samoubistvu. Ona insistira na činjenici da su deca žrtve nasilja, čak i u onda kada na svojoj koži ne osete gnev roditelja, i podseća na fenomen transgeneracijskog prenošenja nasilja, koje u prevedenoj formi glasi da devojčice koje su rasle uz agresivnog oca najčešće biraju partnera nasilnika, dok sinovi prave vatromet nasilja u sopstvenom domu.

Kada skiciraju portret despota i žrtve koji decenijama žive u tamnom vilajetu nasilja, psiholozi ističu da je tipična žrtva nasilja zavisna, nesamostalna i uplašena žena koja prema nasilniku gaji ambivalentna osećanja – mrzi ga, ali je na neki čudan način vezana za njega. Želi razvod, ali se plaši da će on realizovati pretnje sa fatalnim sadržajem. Njen strah je, nažalost, odličan afrodizijak za njegovu psihopatsku ličnost koju bliže definišu atributi tipa – nezrelost, impulsivnost, egocentričnost i niska kontrola agresivnih impulsa.

Psiholozi ističu da je nasilje „treći partner” u vezi dvoje ljudi praktično od prvog dana. To je grudva koja se godinama kotrlja i vremenom poprima intenzitet lavine, a razlozi zbog kojih većina žena ostaje u braku sa despotom obično su poruke „pokupljene” iz primarne porodice u vidu klišeiziranih saveta tipa „sramota je razvesti se”, „zadatak žene je da čuva brak”, „i ja sam čuvala agresiju da bi tebe izvela na pravi put”... A put na koji se izvode deca – žrtve ili svedoci porodičnog nasilja, obično vodi u brak sa agresivnim supružnikom. Treba imati na umu da sve statistike potvrđuju jasnu vezu između nasilja u porodici i kasnijeg delinkventnog ponašanja dece.

Istraživanje Viktimološkog društva Srbije koje je rađeno u Srbiji, Mađarskoj, Makedoniji i Bugarskoj pokazalo je da je u svim bivšim komunističkim društvima, koja se danas nalaze u tranziciji, došlo do retradicionalizacije rodnih uloga, što je uzrokovalo veću izloženost žena nasilju. Statistike takođe potvrđuju da najmanju stopu porodičnog nasilja beleže one zemlje u kojima su muškarci i žene ekonomski i socijalno izjednačeni – kao što je to slučaj sa skandinavskim zemljama.