Варничење у Минхену

ТРАГОМ ВЕСТИ
Међународну конференцију о безбедности, која је током протеклог викенда по 44. пут одржана у Минхену, многи посматрачи са Запада оценили су као нови, помирљиви корак у односима између САД и Русије. Шлагворт за такав став дао им је лично Сергеј Иванов, вицепремијер и бивши министар одбране Руске Федерације, изневши више предлога о сарадњи две силе којима би се превазишао тренутни „кратак спој“ изазван ширењем НАТО-а у Европи, плановима о инсталирању америчких ракетних система у Пољској и Чешкој, инсистирањем Вашингтона на унилатералном решавању проблема Косова... Ипак, како се испоставило, и поред изражене жеље за „спуштањем лопте“, варнице су у Минхену севале на све стране.

Помирљивост Иванова, за разлику од прошлогодишњег минхенског излагања руског председника Владимира Путина који је нагласак ставио на опасно распиривање трке у наоружању, изазвала је пажњу и због потпуно супротних ставова које је поводом овогодишње конференције изнео амерички сенатор и кандидат за шефа државе Џон Мекејн. Укратко, у програмској изјави, коју је због заузетости предизборном кампањом доставио медијима, Мекејн се отворено заложио за даљу експанзију западне војне алијансе, укључењем у њене редове Украјине, Грузије, па чак и – независног Косова! Узгред, сенатор је предложио и да се Русија искључи из клуба осам најразвијенијих држава света.

Њему се, на својствен начин, придружио и учесник конференције министар одбране САД Роберт Гејтс изјавом да је управо совјетска окупација Авганистана седамдесетих година прошлог века изнедрила тероризам у облику какав данас познајемо! По њему, Американци су погрешили што су „запоставили“ тадашњу владајућу гарнитуру у Авганистану. Истовремено, наоружавање и војна обука терориста талибана и Ал Каиде, по Гејтсу, били су сасвим природни пошто су се они, како је навео, „тада борили за независност земље од совјетских окупатора“.

Али, ма колико смирујуће деловале речи Иванова, амбицију да одигра мало „тврђе“ показала је и руска страна. Наиме, вицепремијер није крио одлучност Москве да са Западом, посебно са САД, убудуће комуницира искључиво са позиције равноправних партнера. Не кријући да Русија себе поново сматра „суперсилом“, Иванов је предложио отпочињање новог дијалога о наоружању, али и о другачијем приступу борби против тероризма као глобалне пошасти коју (борбу), према његовим речима, поједине државе више користе ради јачања сопственог утицаја него ради осигурања светске безбедности.

Иако је недвосмислено ставио до знања да Русију не интересује трка у наоружању, онако како је види, и води, Америка, Иванов је ипак напоменуо да ће одговор његове земље на размештање америчких ракета у Европи бити „ефикасан, адекватан и много јевтинији од стварања, такозваног, трећег позиционог рејона“ на чему инсистирају САД. „Чак ако преговори и не дају прави резултат и буде донето коначно решење о стварању трећег позиционог рејона у Пољској и Чешкој, до његове реализације ће проћи барем четири до пет година, што нам даје довољно времена за адекватан одговор“, нагласио је Иванов.

Према речима руског вицепремијера, Договор о ограничењу стратешког наоружања (Салт 1) требало би, зарад глобалне безбедности, заменити новим програмом, далеко отворенијим и, што је важније, у њега је неопходно привући и оне државе које су у међувремену такође стекле стратешко наоружање. „То је област у којој Русија и САД не само да треба да сарађују, него су на то и обавезне“, истакао је Иванов.

По свој прилици, ублажавање тона од стране Москве тек би требало да добије адекватну реакцију у Вашингтону. Преломна тачка би могла да настане већ за неколико дана, када ће, како се спекулише, парламент Косова прогласити једнострану независност јужне српске покрајине. Сергеј Иванов је у Минхену поновио став да Русија неће безглаво ускочити у тај воз и признати независност грузијских отцепљених република Абхазије и Јужне Осетије. Одговор Москве засниваће се, пре свега, на сопственим интересима, развоју прилика на Северном Кавказу, потезима које ће учинити власти у Сухумију и Цхинвалију, али и грузијској престоници Тбилисију, као и на реакцијама међународне јавности на овакав једностран чин.

У сваком случају, рекло би се, лопта је у вашингтонском дворишту, проблем је једино у томе што се тренутно не зна ко ће у том дворишту бити газда. Џон Мекејн се већ декларисао као човек који тешко прихвата пријатељство са Русијом, да ли ће се слично изјаснити и његови супарници – Барак Обама и Хилари Клинтон – остаје да се види. Као и то колико дуго ће западне аналитичаре држати задовољство минхенским наступом Сергеја Иванова.