Опет нереди, опет ишчуђавање

У 148. фудбалском „вечитом дербију” тимови су освојили по бод, а ми смо изгубили као друштво, као држава, као спорт, као медији... Због нереда у гледалишту било је под знаком питања одигравање саме утакмице. Почела је кад је, по првобитном плану, требало да се заврши прво полувреме.

Сви се ишчуђавамо шта се то дешава. И није нам први пут.

Већ деценијама је тако. Већ деценијама не можемо да откријемо кривце. Већ деценијама се понавља иста прича. Већ деценијама пребацујемо кривицу једни на друге. Већ деценијама обећавамо да ће се томе стати на пут. И – ништа!

За сваки „вечити дерби” је ванредна ситуација око стадиона и на путу ка њима. И навикли смо се на то.

Зато је бесмислено да се очекује да ће сада да буде другачије. Или смо беспомоћни или некима одговара да буде баш овако.

Није невоља у томе што до сада никада нису пронађени одговорни за нереде. Има ухапшених, али и они буду представљени као жртвени јарци или као јунаци.

Никада до сада нисмо чули ко је испланирао нереде, ко тако добро командује тим људима који се не запитају зашто се туку, зашто дивљају, зашто добијају батине и зашто их бију друге.

Невоља је што за ово силно време које је прошло од првих нереда на стадионима нисмо пронашли решење да то њих не долази. Да, о томе се прича на прес-конференцијама, о томе се пишу научни радови, на то се позива, али на томе се не ради!

Они који врбују, регрутују, намамљују или привлаче у редове хулигана не држе прес-конференције, не објављују научне радове, не упућују формалне позиве да им се приступи. Они раде на терену, они имају људе који конкретно приступају појединцима, они свуда допиру...

Као и они који навлаче „клинце” на дрогу. Они не држе семинаре, не плаћају да се рекламирају, али успевају у својој намери.

Држава, установе, клубови, медији и сви, укључујући и оне који се као појединци ишчуђавају над оваквим срамотама и брукама, нису ниједног с лошег пута вратили на прави. А било је времена, било је обећања, било је општег згражавања и шта би, рецимо, с оним пиром пиромана пре неколико година на овом истом стадиону?

Кад већ нисмо у стању можда је боље да дигнемо руке од ћорава посла. Као што смо дигли руке од тога да на кошаркашкима утакмицама буду и навијачи тима који је гост. Као што дижемо руке од тога што ватерполо утакмицу између Црвене звезде и Партизана суде странци. Као што дижемо руке, чак нам је и симпатично, кад неки руководиоци не гледају утакмицу из ложе или са запада, него иза гола или што сматрамо да је трибина навијачки забран...