Opet neredi, opet iščuđavanje

U 148. fudbalskom „večitom derbiju” timovi su osvojili po bod, a mi smo izgubili kao društvo, kao država, kao sport, kao mediji... Zbog nereda u gledalištu bilo je pod znakom pitanja odigravanje same utakmice. Počela je kad je, po prvobitnom planu, trebalo da se završi prvo poluvreme.

Svi se iščuđavamo šta se to dešava. I nije nam prvi put.

Već decenijama je tako. Već decenijama ne možemo da otkrijemo krivce. Već decenijama se ponavlja ista priča. Već decenijama prebacujemo krivicu jedni na druge. Već decenijama obećavamo da će se tome stati na put. I – ništa!

Za svaki „večiti derbi” je vanredna situacija oko stadiona i na putu ka njima. I navikli smo se na to.

Zato je besmisleno da se očekuje da će sada da bude drugačije. Ili smo bespomoćni ili nekima odgovara da bude baš ovako.

Nije nevolja u tome što do sada nikada nisu pronađeni odgovorni za nerede. Ima uhapšenih, ali i oni budu predstavljeni kao žrtveni jarci ili kao junaci.

Nikada do sada nismo čuli ko je isplanirao nerede, ko tako dobro komanduje tim ljudima koji se ne zapitaju zašto se tuku, zašto divljaju, zašto dobijaju batine i zašto ih biju druge.

Nevolja je što za ovo silno vreme koje je prošlo od prvih nereda na stadionima nismo pronašli rešenje da to njih ne dolazi. Da, o tome se priča na pres-konferencijama, o tome se pišu naučni radovi, na to se poziva, ali na tome se ne radi!

Oni koji vrbuju, regrutuju, namamljuju ili privlače u redove huligana ne drže pres-konferencije, ne objavljuju naučne radove, ne upućuju formalne pozive da im se pristupi. Oni rade na terenu, oni imaju ljude koji konkretno pristupaju pojedincima, oni svuda dopiru...

Kao i oni koji navlače „klince” na drogu. Oni ne drže seminare, ne plaćaju da se reklamiraju, ali uspevaju u svojoj nameri.

Država, ustanove, klubovi, mediji i svi, uključujući i one koji se kao pojedinci iščuđavaju nad ovakvim sramotama i brukama, nisu nijednog s lošeg puta vratili na pravi. A bilo je vremena, bilo je obećanja, bilo je opšteg zgražavanja i šta bi, recimo, s onim pirom piromana pre nekoliko godina na ovom istom stadionu?

Kad već nismo u stanju možda je bolje da dignemo ruke od ćorava posla. Kao što smo digli ruke od toga da na košarkaškima utakmicama budu i navijači tima koji je gost. Kao što dižemo ruke od toga što vaterpolo utakmicu između Crvene zvezde i Partizana sude stranci. Kao što dižemo ruke, čak nam je i simpatično, kad neki rukovodioci ne gledaju utakmicu iz lože ili sa zapada, nego iza gola ili što smatramo da je tribina navijački zabran...