Зашто оклевамо да заменимо скупе зајмове

Сумирајући годишње резултате Министарства финансија надлежни министар Душан Вујовић похвалио се новинарима како пада цена задуживања и како Србија сада може да се узајми много јефтиније него пре неколико година када се у доларима задуживала по камати од 7,25 одсто. Као илустрацију навео је пример арапске милијарде са каматом од два одсто годишње.

Према тумачењу министра финансија то је, пре свега, одраз поверења инвеститора.

У прилог тој оцени најбоље сведоче примери Шпаније, Италије и Португалије, земаља које су пре годину-две биле на ивици банкрота. Те земље се сада задужују по камати од готово нула процената, на кратак рок. Тако је, на пример, камата на шпанске двогодишње обвезнице 0,07, италијанске 0,16, а португалске 0,4 одсто. Једина земља која се сада задужује по папрено високим ценама је Грчка, јер двогодишње дужничке папире емитује уз камату од чак 26,16 одсто.

Ако је тренутак на међународном финансијском тржишту такав да паре никад нису биле јефтиније, може ли онда Србија скупе зајмове из прошлости да замени јефтиним? Једна ранија процена Фискалног савета показује да би на тај начин државна дуговања могла да се смање за око 2,5 одсто. Та анализа рађена је почетком 2013. године када је тадашњи министар финансија Млађан Динкић имао идеју да скупе кредите замени јефтиним.

Према оцени Ненада Гујаничића, из Вајз брокера то није тако једноставно. Треба најпре ускладити рокове отплате скупих зајмова са емисијом државних дужничких папира.

– У сваком случају треба размишљати о замени скупих за јевтиније кредите. Баш када су камате повољне – казао је Гујаничић.

Милојко Арсић, професор Економског факултета, сматра да би то било могуће учинити са зајмом који Србија има код Лондонског клуба, где је камата 6,75 одсто годишње у доларима.

– Тај кредит, на пример, предвиђа могућност превремене отплате. За разлику од неких других зајмова, где то није могуће, јер са повериоцима то није договорено приликом задуживања. Оно, о чему треба водити рачуна је валутни ризик – подсећа Арсић.

Буџетом за 2015. годину предвиђена је емисија еврообвезница од 1,5 милијарди евра. Питање је да ли се исплати задужити се у еврима и купити затим скупе доларе (од почетка 2014. долар је ојачао за 25 одсто) да бисмо вратили зајам Лондонском клубу.

– Нико са сигурношћу не може да тврди шта ће се са валутама дешавати на дужи рок. Кад бисмо то знали, многи би се обогатили на тим информацијама. Исту ту дилему сада имају и они који су се задужили у швајцарцима када им банке, као један од модела, нуде прелазак на евро. Евро сада јесте пао у односу на долар због мера Европске централне банке, али питање је шта ће се на тржишту валута дешавати у наредним деценијама – казао је Арсић.

Министар Душан Вујовић је минулог викенда истакао да због раста долара грађани неће платити већи цех, јер држава има доларе на располагању којим може да измири доспеле обавезе. Само по основу курсних разлика, дуг је већи за милијарду евра.

– То значи да ми не морамо да излазимо на девизно тржиште да купујемо скупе доларе, већ користећи доларску ликвидност измирујемо своје обавезе. Пре неки дан нам је на наплату доспело 70 милиона долара, а наше доларске резерве биле су 90 милиона долара. Ми смо од тих пара измирили своје обавезе. Замислите да они који имају дуг у швајцарским францима, имају и неку штедњу у швајцарцима, колико би им то сада значило. На тај начин држава се осигурала од валутног ризика, јер осигурање у прошлости нисмо куповали – објаснио је Вујовић.

Економиста Драгован Милићевић сматра да постоји још једна препрека због које можда није могуће скупе кредите заменити јефтиним. То је ниво дуга, који је на крају марта био 73,3 одсто бруто домаћег производа, односно свега што привреда и грађани створе за годину дана.

– Србији је ове године неопходно 6,6 милијарди евра нових кредита само за финансирање доспелих обавеза и минуса у државној каси. У том смислу додатно задуживање било би проблематично – каже Милићевић.

Иначе, према критеријумима Европске уније презадуженом се сматра она земаља чији су дугови прешли 60 одсто БДП-а. Занимљиво је, на пример, да Србија и Немачка имају исти удео дуга у БДП-у. У чему је, међутим, разлика? Прва и основна у структури привреде, јер је немачка привреда извозно, а наша увозно оријентисана. То значи да Немци могу продајом робе у иностранству да обезбеде редовно сервисирање обавеза. Са истим нивоом дуга издаци за камате у немачком буџету (око два одсто БДП-а) готово двоструко је нижи од издатака на име камата у нашем буџету (око 3,5 одсто). Такође, Немци без проблема могу да занове свој дуг, односно да искористе актуелни тренутак и скупе зајмове замене јефтиним (што и чине), јер је њихова валута евро, па у том смислу нема валутних ризика.