ТА ДИВНА СТВОРЕЊА

Фудбал је давно постао више од игре. Неко од занесењака рече да је то чиста филозофија и мало изнад ње. Можда само зато што лопта понекад брже мисли од залуталог играча. Да лоптање није обично мангупско замајавање, доказује свеопшта, планетарна грозница. То је уметност, то је посао, читава једна индустрија која производи усхићење, новац, радост, очај и насиље.

Тако испада да се фудбалу не може одолети. Па му се и не одолева. Пре неки дан први лоптачки тим српског парламента играо са селекцијом руске Думе. И шта је било? Ови наши саставили екипу претежно од пуномасних галамџија. И сад то друштво, са колективном тежином од преко две тоне, кренуло на браћу Русе.

Примили су девет лаких комада, а гости су нашим суклатама сажаљиво помогли да некако угурају своја два. Значи ли то да нам је парламент ужирен, тром, дебео и неокретан? А у таквом телу одговарајући дух, што се види и по луцидним расправама.

Али, фудбалска публика је на Балкану (друга полуострва и острва оставимо засад по страни), већ дуго саставни део политике. Чак је у неким тренуцима била за корак испред ње, као штабна вежба просташтва и најава великог међубратског покоља.

Социјални маргиналци су могли да се привидно окану своје безначајности само у дивљој маси. Фудбалска игра је, по неким (овлашним) дефиницијама, последња комбинација лова и борбе. Ако се грубости на трави могу контролисати разним облицима притисака и санкција на раднике са лоптом, гомила на трибинама је остављена себи и полицији на вољу.

Тако испада да игра сама по себи не провоцира нереде и насиље, али је савршено оправдање за то. У етничким размирицама, фудбал је добар параван за шовинизам и расизам, дакле и за наставак политике "другим средствима". Тако је и било могуће, и чак неизбежно да ратови навијача, препуни силовите мржње, постану поуздан наговештај стварних сукоба.

Кад је одиграна она чувена утакмица у Загребу између Звезде и Динама, већ се видело шта следи: вође навијача у командантске униформе, а најагресивније табаџије у бој за одбрану домовине или отаџбине. Зависи шта је ко имао!

Рат је завршен, мржња је остала. На стадионима, шовинизам је прихваћени део новог фолклора. Нико не жели да напусти игру пуну заводљиве, агресивне политике. Пред пад Милошевића на српској "Маракани" играо се никакав фудбал, као уосталом и у комшилуку.

Али се публика сабирала у великом броју, и певала: "Слободане, Слободане, спаси Србију и уби’ се!" Био је то масовни, певајући вербални деликт, који је полиција покушала да заустави силом. А певало се и ово, ако је неко већ заборавио: "Коштунице, Коштунице, спаси Србију из луднице!"

Била је то песма истих људи који су годинама ратовали против милицајаца Радмила Богдановића и Влајка Стојиљковића. Исти борци који ће петог октобра 2000. бити ударна снага у судару са полицијом око улице Косовске, Влајковићеве и Мајке Јевросиме.

Навијачи тих година имали су ратно и превратничко искуство. Многи су се повукли у миран живот, пошто су разумели да је фудбал овде постао смешан, а енергију за узалудне борбе већ су потрошили.

Али, онда је стигла нова генерација, пуна агресије, једа и лишена било каквог вредносног оријентира. За њих је насиље, било када и над било ким, постало чисти смисао. Фудбал је само средство, а утакмице амбијент. То је гомила коју игра не занима, нити је она прати. Шовинистичка позиција разних групица из те руље је екстремно ирационална, мада велики број милитаната не зна о чему се ту ради, кога треба мрзети и зашто.

Код привођења Шљиванчанина 2003. група наводних навијача подржала је насилни протест житеља Филмског града. Иначе је то била глупа акција хапшења, која је изазвала праву побуну близу Кошутњака. Зато су ратоборни навијачи за своје узоре узели утеклог генерала Младића и несталог песника Караџића, па скоро сваки окршај почиње сонговима у њихову част.

И тако годинама, "наши дивни навијачи" ломе све око себе, кад побесне пале све што може да се запали, и увек се, после оргија, говори "о групици неодговорних". "Групица" се уредно умножавала, па сада броји више хиљада беспризорних хулигана. Клубови их радо воде ван државе "да помогну свом вољеном тиму". Све до Мостара. А онда се УЕФА испизмила на Партизан. Јесте штета после онаквог скора, као да су играли против Албијанића и његових дунстера.

Туча у Мостару између "дражинаца" и "усташа" окончана је елиминацијом Партизана. Сада то није најава новога рата, него само додатна акумулација мржње. Пре свега према свом клубу.

Фудбал јесте највећа од свих игара, но у Србији се игра и кошарка. Били смо прваци света, и можда ћемо поново. Али, пред првенство Европе у Шпанији двојица најбољих у српској екипи  данима се надгорњавају око недоумице ко је од њих већи четник.