Запослена сиротиња Америке

Протест чикашких радника који су тражили осмочасовно радно време у крви је угушен 1886. Међународни празник рада обележава се у знак сећања на тадашње догађаје, а чикашки, њујоршки, вашингтонски и други најмање плаћени амерички радници данас имају нове бриге – како да се изборе за повећање минималне наднице.

У више од 200 градова недавно су одржане демонстрације упосленика са најмањим платама. Они су, како су пренели амерички медији, захтевали од државе да најнижу загарантовану зараду повиси са 7,25 на 15 долара на сат. Многи од њих окупљени су у покрету „Бори се за 15”, који тврди да касири у супермаркетима, продавци у ланцима брзе хране и неговатељи тешко болесних пацијената не могу да живе од плате. Они раде пуно радно време, али примају социјалну помоћ од државе.

Ако ради осам сати дневно, пет дана у недељи, послужитељ у „Мекдоналдсу” с минималцем од 7,25 долара на сат заради 1.160 долара, то јест нешто више од хиљаду евра месечно. Запослени у овом и другим ланцима брзе хране тврде да то није довољно да би прехранили породицу. Ручак у америчким ресторанима, не само у оним са хамбургерима и помфритом, приступачан је већини управо зато што су приходи конобара мизерни. Власници истичу да такве послове углавном прихватају средњошколци и студенти којима је то довољно за џепарац, али протести су показали да пице и пљескавице продају и одрасли људи са породицама које треба прехранити.

Најгласнији су радници „Мека”, од којих су неки поднели и тужбе против свог послодавца. Деветоро Афроамериканаца и један Латинос поднели су пред судом у Вирџинији тужбу за расизам против менаџера који им је, како тврде, дао отказ јер му је персонал био исувише „тамне пути”. Шеф је решио да запосли више белаца и „истера гето из локала”. Ресторани брзе хране одбијају да повисе наднице јер би то умањило профит њихових деоничара и власника, што се из, њихове перспективе никако, не сме учинити. Остаје да повишице урачунају у нове цене својих производа, што одбијају да својевољно ураде, плашећи се конкуренције са старим платама и ценама.

У групу најугроженијих спадају радници „Волмарта”, мултинационалне компаније која би, да је држава, била 25. највећа економија света. Њен приход од 422 милијарде долара већи је од бруто друштвеног производа (БДП) чак и добростојећих привреда Јужне Африке, Тајланда и Новог Зеланда. Притиснут лошим пи-аром, овај ланац маркета је пре неколико дана повисио минималну зараду својих радника на девет долара на час.

Кен Џејкобс, истраживач на Универзитету Беркли, примећује у ауторском тексту у „Вашингтон посту” да амерички порески обвезници сваке године издвајају 153 милијарде долара да би помогли сиромашнима који  раде за најпрофитабилније компаније попут „Волмарта” и „Мекдоналдса”. Држава мора да им обезбеди здравствено осигурање и бонове за храну јер они другачије не би могли да издржавају породице. То значи да су ови одрасли запослени људи са пуним радним временом – социјални случајеви. Ако брачни пар живи од два минималца и одгаја децу, влада ћу му сваког месеца давати 240 долара за основне намирнице. Држава, дакле, има велики подстицај да наметне нову минималну зараду уместо што новцем америчких грађана надокнађује оно што мултинационалне корпорације закидају радницима.

Економиста и нобеловац Пол Кругман пише у „Њујорк тајмсу” да је „Волмартова” одлука добра вест и за запослене на другим местима јер је ова корпорацијама „толико велика да ће њени поступци вероватно довести до скока плата” у остатку земље.

То што најнижи слојеви радничке класе не могу да зараде довољно за станарину или комуналије утолико је чудније што живе у најмоћнијој и најнапреднијој економији света са око 17 билиона долара БДП-а. САД су одавно изашле из рецесије. Прошле године забележиле су раст од 2,4 одсто, док се ове године очекује скок од три и инфлација од само 1,3 одсто. Ако продуктивност расте, зашто плате остају у месту, питају се најмање плаћени радници.

Наравно, већина запослених у САД удобно живи од свог рада, али мањина која се данас бори за своја права није занемарљива. Броји неколико милиона људи. Ситуација је још сложенија када се зна да се економска мањина поклапа са расном мањином. Ове послове углавном имају Афроамериканци и Латиноси порасли у беди, без новца да стекну вредно образовање и осуђени на „најгора” занимања. Социјална покретљивост је последњих година у паду, а како показује последња студија Берклија и Харварда, могућност да дете из најскромније породице заврши добар факултет и добије добро плаћен посао није ништа већа него што је била пре 40 година. Истовремено, расте неједнакост јер су имућни постали још имућнији. Како пише „Економист”, дете из данске породице која једва саставља крај са крајем има двапут више шанси да се обогати од истог таквог малишана из САД. А ако је реч о клинцу из проблематичне заједнице негде у Северној Каролини, онда су његови изгледи само 4,4 одсто.  

Расни немири обновљени су прошлог августа у градићу Фергусон у држави Мисури да би с временом букнули у другим градовима и почетком ове недеље кулминирали у Балтимору. Гледали смо како црни демонстранти пале аутомобиле, пљачкају радње и снаге реда засипају каменице, док их полицајци и војска у пуној ратној опреми растерују кућама. Повод за хаос на улицама Балтимора било је још једно полицијско убиство црног младића, али су разлози много дубљи и у великој мери економски. Невоља за многе Афроамериканце је то што потичу из гета, без шанси за било какав успех у животу. Због тога су се многи окренули криминалу, а то је довело до стигматизације целе заједнице и дискриминације, полицијске, друштвене, економске. Глас оних који у Чикагу траже веће наднице и оних који у Балтимору траже правду против бруталности белих полицајца у највећој је мери један те исти глас.