У селу мог прадеде

 Пут ме нанесе до села мог прадеде, Новог Села, на пола пута од Ниша ка Лесковцу. Реших да оцу коначно испуним жељу, да видим село из ког је мој деда Драгутин као дванаестогодишњи дечак кренуо у бели свет, трбухом за крухом, да учи занат и побегне из сиротиње. Остали део фамилије остао је у селу, чекајући нека боља времена. Нису их, нажалост, дочекали. Пењем се старим, разлоканим путем и на врху брда стајем. Отац је препознао прадедину кућу, од блата, која стоји усправно и после сто тридесет година.

Пењемо се уз земљани пут којим може да прође само трактор, када би га било у селу, или воловска кола, којих још има и која се једино и користе. Село је готово пусто, у њему су само још старци, нема млађег човека од седамдесет година. Куцамо на врата недовршене куће, отвара нам стрина Вера, полуслепа сиротица од осамдесет и две године. Више по гласу а мање очима, препознаје мог оца и љуби нас од радости. Живи сама у пустој, недовршеној кући, без воде. Два кревета, сто, четири столице и један прастари телевизор.

Један једини у целом селу. Увече се старци из околних кућа скупе код стрине Вере да макар виде мало света. Кажу да ће и то моћи још мало, док им не укину аналогни сигнал, а онда ће у селу које су сви заборавили да остане само тишина и једва чујни шапат стараца. Ко ће њима развлачити кабловску телевизију, ко ће од њих моћи да купи сателитску антену! Њихове пољопривредне пензије су девет хиљада динара. Немају довољно ни за лекове. Стрина ми каже да их штеди тако што их пије сваки други дан.

Није тужна и не жали се ни једном речју на живот, срце јој је пуно јер су је обишли рођаци из града. Полако се окупљају и остали из села, жељни да са неким прозборе коју реч. Нуде нас јелом, а ни за себе немају, у том селу кокошка је вредна „ко кућа”. Пијемо кафу, и то ону коју смо донели. Показују ми село. Све су ми то рођаци, ближи или даљи. Руке им црне, жуљевите, сељачке. И у тим годинама за њих нема одмора. Воду доносе са бунара, а оно мало веша перу на руке.

Веле да су поносни на мене јер сам завршио право у Београду, а ја се једва суздржавам да не заплачем, јер сам поноснији на њих, на њихову муку која нас је отхранила и дала нам могућност да одемо у градове, да завршимо школе, и да их на крају и заборавимо. Ту на брду изнад села схватам храброст мога деде када је као дванаестогодишњак напустио оца и мајку, браћу и сестре, не би ли себи, а после и њима омогућио макар мало бољи живот. Ту на брду, схватам и храброст прадеде који пушта свог сина, свог првенца, у далеки непознати свет, у потрази за бољим животом.

Гледам простодушне старце и мирноћу којом подносе своју тешку сељачку муку. А онда се сетим себе и свих нас, који смо их заборавили, који размишљамо о аутомобилима, мобилним телефонима, компјутерима и гардероби. Незадовољни смо због неких трица и кучина, док у овом селу станује прави живот и права мука, а опет нико од њих нити кука нити се жали. Жалимо се само ми, који смо после три генерације заборавили зашто смо и одакле отишли. Жалимо се, а тиме, чини ми се, само хулимо на бога.

Нико од политичара никада није крочио у ово село, а оно је у ствари свако село у Србији. Нико није осетио њихову муку, како изгледа када и у осамдесетим годинама и даље радиш – а немаш ни за лекове.

Правник из Београда