U selu mog pradede

 Put me nanese do sela mog pradede, Novog Sela, na pola puta od Niša ka Leskovcu. Reših da ocu konačno ispunim želju, da vidim selo iz kog je moj deda Dragutin kao dvanaestogodišnji dečak krenuo u beli svet, trbuhom za kruhom, da uči zanat i pobegne iz sirotinje. Ostali deo familije ostao je u selu, čekajući neka bolja vremena. Nisu ih, nažalost, dočekali. Penjem se starim, razlokanim putem i na vrhu brda stajem. Otac je prepoznao pradedinu kuću, od blata, koja stoji uspravno i posle sto trideset godina.

Penjemo se uz zemljani put kojim može da prođe samo traktor, kada bi ga bilo u selu, ili volovska kola, kojih još ima i koja se jedino i koriste. Selo je gotovo pusto, u njemu su samo još starci, nema mlađeg čoveka od sedamdeset godina. Kucamo na vrata nedovršene kuće, otvara nam strina Vera, poluslepa sirotica od osamdeset i dve godine. Više po glasu a manje očima, prepoznaje mog oca i ljubi nas od radosti. Živi sama u pustoj, nedovršenoj kući, bez vode. Dva kreveta, sto, četiri stolice i jedan prastari televizor.

Jedan jedini u celom selu. Uveče se starci iz okolnih kuća skupe kod strine Vere da makar vide malo sveta. Kažu da će i to moći još malo, dok im ne ukinu analogni signal, a onda će u selu koje su svi zaboravili da ostane samo tišina i jedva čujni šapat staraca. Ko će njima razvlačiti kablovsku televiziju, ko će od njih moći da kupi satelitsku antenu! Njihove poljoprivredne penzije su devet hiljada dinara. Nemaju dovoljno ni za lekove. Strina mi kaže da ih štedi tako što ih pije svaki drugi dan.

Nije tužna i ne žali se ni jednom rečju na život, srce joj je puno jer su je obišli rođaci iz grada. Polako se okupljaju i ostali iz sela, željni da sa nekim prozbore koju reč. Nude nas jelom, a ni za sebe nemaju, u tom selu kokoška je vredna „ko kuća”. Pijemo kafu, i to onu koju smo doneli. Pokazuju mi selo. Sve su mi to rođaci, bliži ili dalji. Ruke im crne, žuljevite, seljačke. I u tim godinama za njih nema odmora. Vodu donose sa bunara, a ono malo veša peru na ruke.

Vele da su ponosni na mene jer sam završio pravo u Beogradu, a ja se jedva suzdržavam da ne zaplačem, jer sam ponosniji na njih, na njihovu muku koja nas je othranila i dala nam mogućnost da odemo u gradove, da završimo škole, i da ih na kraju i zaboravimo. Tu na brdu iznad sela shvatam hrabrost moga dede kada je kao dvanaestogodišnjak napustio oca i majku, braću i sestre, ne bi li sebi, a posle i njima omogućio makar malo bolji život. Tu na brdu, shvatam i hrabrost pradede koji pušta svog sina, svog prvenca, u daleki nepoznati svet, u potrazi za boljim životom.

Gledam prostodušne starce i mirnoću kojom podnose svoju tešku seljačku muku. A onda se setim sebe i svih nas, koji smo ih zaboravili, koji razmišljamo o automobilima, mobilnim telefonima, kompjuterima i garderobi. Nezadovoljni smo zbog nekih trica i kučina, dok u ovom selu stanuje pravi život i prava muka, a opet niko od njih niti kuka niti se žali. Žalimo se samo mi, koji smo posle tri generacije zaboravili zašto smo i odakle otišli. Žalimo se, a time, čini mi se, samo hulimo na boga.

Niko od političara nikada nije kročio u ovo selo, a ono je u stvari svako selo u Srbiji. Niko nije osetio njihovu muku, kako izgleda kada i u osamdesetim godinama i dalje radiš – a nemaš ni za lekove.

Pravnik iz Beograda