Срби заштитни знак Евролиге

Кроз две недеље је завршни турнир Евролиге у Мадриду (15 – 17. мај), на којем би, према прогнозама кладионица, у финалу требало да се сретну домаћин Реал и московски ЦСКА. Међутим, тешко је поверовати да тренер Фенербахчеа Жељко Обрадовић мари за било какве квоте, посебно јер је у финалу 2002. у Болоњи на терену никад јачег Киндера (Ђинобили, Ригодо, Јарић, Смодиш...) показао колико је немилосрдан кад сви помисле да је аутсајдер, и то после „минус 14” крајем првог полувремена.

Фајнал-фор се враћа у Мадрид после седам година, а претходни пут је наша кошарка у „Баркликард центру” доживела велико признање. Иако је тај завршни турнир (2008) био један од мало оних без српских тренера, а од играча нас је представљао само Игор Ракочевић (Таукерамика), оно што се догодило између два полуфинала било је потврда нашег немерљивог доприноса најпрестижнијем надметању на континенту. Евролига је на обележавању пола века постојања (тада је још своју историју надовезивала на наслеђе Купа шампиона Фибе, с којом је тренутно у новом рату) саопштила имена 50 личности које су, према њеном стручном жирију, највише задужиле ову лигу. Петина су били Срби!

Кад се мало дубље анализирају рекорди и личности које су прославиле ово такмичење, делује невероватно да српски клубови данас стрепе за место у Евролиги. Било је чак идеја о затвореном систему надметања, у којем би финансијски неатрактивне земље биле изопштене, али тај концепт сада није реалан. Како год, шампион државе чији су играчи, тренери и функционери највише задужили ову лигу – нема пролаз у њу.

Један од оснивача Купа шампиона (1958. године) био је наш Бора Станковић, заједно са Биснелом (Француска), Сапортом (Шпанија), Семашком (СССР) и Крижом (ЧССР), на иницијативу Фибиног генералног секретара Вилијама Џонса. Док није отишао у пензију, Џонс је био извршни директор такмичења, а после је ту улогу заједно с кормилом Фибе преузео Станковић (од 1976. до 2002). Када је Београд једини пут био домаћин финала, у „Пиониру” 1977. године, Станковић је победнички пехар уручио капитену Макабија Талу Бродију. Био је то првенац најбољег израелског клуба.

Наша кошарка је изнедрила и двојицу стрелаца чији рекорди трају деценијама: Радивој Кораћ је дао највише поена на једном мечу (99 за ОКК Београд у реваншу осмине финала код куће 1965. године са шведским Алвиком – 155:57), а Жарко Варајић је без премца кад је реч о финалима (45 за Босну у Греноблу 1979. против Емерсона из Варезеа – 96:93).

Од 50 највећих имена Евролиге (Купа шампиона) свих времена, десеторица су Срби. Шесторица су кошаркаши – Радивој Кораћ, Дражен Далипагић, Владе Дивац, Александар Ђорђевић, Предраг Даниловић и Дејан Бодирога, а четворица стручњаци: Александар Николић, Душан Ивковић, Божидар Маљковић и Жељко Обрадовић. Имали смо још шесторицу номинованих играча – Зорана Славнића, Драгана Кићановића, Жарка Варајића, Зорана Савића, Жарка Паспаља и Жељка Ребрачу, као и двојицу стручњака – Ранка Жеравицу и Светислава Пешића.

Ниједна земља не може у томе да се мери с нашом. Америка и Шпанија имају по петорицу играча у овом избору, с тим да су у шпанској петорци двојица из САД-а, која су узела њихово држављанство: Клифорд Луик и Вејн Брабендер.

Нису случајно неки страни медији пре неколико година завршни турнир прекрстили у „фајнал-форовић”. Од 28 фајнал-форова, 15 су освојили српски стручњаци: Обрадовић осам, Маљковић четири, Ивковић два и Пешић један.

Данашњи председник Такмичарске комисије Фиба – Европе, Дејан Бодирога, два пута је проглашаван за најкориснијег играча (МВП) финала, као и Грк Димитрис Дијамантидис. Бољи од њих су само троструки лауреати Тони Кукоч (Хрватска) и Василис Спанулис (Грчка).

Срби су урадили још много незаборавних ствари у овом такмичењу, које се не воде у књигама рекорда, али су на високом месту у рубрици „незаборавни моменти”. Тако ће заувек остати упамћено оно што је Александар Николић урадио за Ињис из Варезеа (три титуле од 1970. до 1973), да је Ранко Жеравица отац модерне Барселоне, да је Светислав Пешић том каталонском клубу донео први трофеј у историји (2003), да је Божидар Маљковић направио једно од највећих изненађења с Лиможом (1993), да је Душан Ивковић направио највећи преокрет у историји с Олимпијакосом, кад је у последњих 12 минута финала са ЦСКА надокнађен „минус” од 19 поена (2012), да је Александар Ђорђевић стрелац најчувенијег коша у финалима („тројка” за победу уз звук сирене за победу Партизана против Хувентуда 1992), да је Жељко Обрадовић најмлађи тренер-дебитант освајач трофеја (са 32 године одвео београдске „црно-беле” до титуле)...

Поред Партизана, јединог нашег европског првака (има укупно четири полуфинала), и ОКК Београд је имао запажене резултате (три полуфинала – 1959, 1964, 1965 – једном је политичком одлуком елиминисан, када је наша полиција суспендовала реванш меч осмине финала с Антверпеном из безбедносних разлога). Тренер „клонфера” у то време био је Бора Станковић, а најбољи играч Радивој Кораћ.

Светислав Пешић је, уз Арменака Алачачана (СССР) и Лола Саинза (Шпанија), једини био шампион и као играч и као тренер. Алачачан и Саинз су у обе улоге то постигли с истим клубом (први са ЦСКА, други с Реалом), док је наш трофејни селектор на паркету стигао до врха с Босном (1979), а с клупе водећи Барселону (2003).

Предстојећи фајнал-фор у Мадриду је прилика да се уз српску заставу упишу нови рекорди. Жељко Обрадовић са Фенербахчеом (играчи Немања Бјелица и Богдан Богдановић, помоћник шефа стручног штаба Владимир Андроић, кондициони тренер Предраг Бата Зимоњић) игра за своју девету титулу и првенац највећег турског клуба. Московски ЦСКА ће покушати да се издвоји на другом месту вечите листе шампиона (има шест пехара, као и Макаби и Панатинаикос, Реал први са осам), а његова прва виолина је плејмејкер српске репрезентације Милош Теодосић.