Ре­ги­стар или... Годо?

„Уго­вор о ’Бе­о­гра­ду на во­ди’ би­ће ја­ван”, из­ја­вио је, од­мах по пот­пи­си­ва­њу уго­во­ра, гра­до­на­чел­ник Бе­о­гра­да. До­бро зву­чи, али, на­рав­но, и без обе­ћа­ња гра­до­на­чел­ни­ка, сход­но За­ко­ну о сло­бод­ном при­сту­пу ин­фор­ма­ци­ја­ма од јав­ног зна­ча­ја, уго­вор би мо­рао би­ти до­сту­пан јав­но­сти већ на пр­ви зах­тев ме­ди­ја, но­ви­на­ра, гра­ђа­на, сва­ког.

Тач­ни­је, мо­рао би би­ти до­сту­пан и без по­себ­ног зах­те­ва, јер та­ко пред­ви­ђа и За­кон о јав­но-при­ват­ном парт­нер­ству и кон­це­си­ја­ма.

„Јав­ни уго­во­ри еви­ден­ти­ра­ју се у Ре­ги­стру јав­них уго­во­ра ко­ји во­ди ми­ни­стар­ство над­ле­жно за по­сло­ве фи­нан­си­ја као је­дин­стве­ну елек­трон­ску ба­зу по­да­та­ка на Пор­та­лу јав­них на­бав­ки – пот­пор­тал” (чл. 74.). Што ме под­се­ћа да сам се још сре­ди­ном 2013, као по­ве­ре­ник, мо­рао пи­смом обра­ти­ти та­да­шњем ми­ни­стру фи­нан­си­ја и при­вре­де (М. Дин­кић), упо­зо­ра­ва­ју­ћи га да су не­ке од­ред­бе пра­вил­ни­ка о на­чи­ну во­ђе­ња овог ре­ги­стра, ко­ји је он не­по­сред­но пре то­га (с доц­њом од го­ди­ну и по) до­нео, су­прот­не Уста­ву и за­ко­ну, да ће њи­хо­ва при­ме­на угро­зи­ти пра­ва јав­но­сти и има­ти дру­ге не­га­тив­не по­сле­ди­це. На­и­ме, пра­вил­ни­ком је би­ло утвр­ђе­но да при­ступ уго­во­ри­ма и дру­гој до­ку­мен­та­ци­ји из збир­ке ис­пра­ва Ре­ги­стра „мо­же би­ти до­зво­љен” са­мо „ли­цу ко­је мо­же да до­ка­же прав­ни ин­те­рес за увид”, као и да при­ступ „не­ће би­ти омо­гу­ћен” ако би „мо­гао бит­но оте­жа­ти оства­ри­ва­ње еко­ном­ских ин­те­ре­са јав­ног и при­ват­ног парт­не­ра”.

А За­ко­ном о сло­бод­ном при­сту­пу ин­фор­ма­ци­ја­ма од јав­ног зна­ча­ја je из­ри­чи­то пред­ви­ђе­на прет­по­став­ка оправ­да­ног ин­те­ре­са јав­но­сти да зна, тра­жи­лац ин­фор­ма­ци­је, да­кле, не­ма ни­ка­кву оба­ве­зу да до­ка­зу­је по­сто­ја­ње би­ло ка­квог по­себ­ног ин­те­ре­са. На­про­тив, са­мо ор­ган вла­сти, уко­ли­ко же­ли да огра­ни­чи пра­во при­сту­па ин­фор­ма­ци­ји, у сва­кој кон­крет­ној си­ту­а­ци­ји има оба­ве­зу да до­ка­же по­сто­ја­ње ин­те­ре­са ко­ји је у том тре­нут­ку пре­те­жан у од­но­су на пра­во јав­но­сти да зна. И ти ин­те­ре­си, то јест раз­ло­зи за евен­ту­ал­но огра­ни­ча­ва­ње пра­ва на при­ступ ин­фор­ма­ци­ја­ма утвр­ђе­ни су за­ко­ном. Прав­но је нео­др­жи­во да се ми­мо за­ко­ном утвр­ђе­них раз­ло­га, ми­ни­стар­ским ак­том, пред­ви­ђа­ју до­дат­ни раз­ло­зи за огра­ни­че­ње пра­ва јав­но­сти.

Из­о­ста­ла је ре­ак­ци­ја на мо­је пи­смо, „ло­ги­чан” раз­лог би­ла је ре­кон­струк­ци­ја вла­де ко­ја је не­по­сред­но усле­ди­ла. На­кон ре­кон­струк­ци­је, по­но­вио сам упо­зо­ре­ње но­вом ми­ни­стру (са­да са­мо) при­вре­де (С. Ра­ду­ло­вић). При­хва­тио је све ар­гу­мен­те и дао ми уве­ра­ва­ња да ће не­за­ко­ни­те и не­у­став­не од­ред­бе пра­вил­ни­ка би­ти ста­вље­не ван сна­ге.

Убр­зо на­кон то­га, „пре­ма ту­ма­че­њи­ма у вла­ди” пи­та­ње, из над­ле­жно­сти Ми­ни­стар­ства при­вре­де, пре­ла­зи у над­ле­жност Ми­ни­стар­ства фи­нан­си­ја. Па сам раз­го­ва­рао о про­бле­му и с ми­ни­стром фи­нан­си­ја (Л. Кр­стић). По­што раз­го­во­ри ни­су да­ли же­ље­ни ре­зул­тат, под­нео сам Устав­ном су­ду Ср­би­је Пред­лог за оце­ну устав­но­сти и за­ко­ни­то­сти пра­вил­ни­ка. На­кон то­га ме је ми­ни­стар фи­нан­си­ја, у кон­тек­сту из­ја­шње­ња по­во­дом по­ступ­ка пред Устав­ним су­дом, оба­ве­стио да је пра­вил­ник ко­нач­но ускла­ђен са за­ко­ном.

Раз­лог за за­до­вољ­ство? Ваљ­да. Ма­да је ко­ли­чи­на вре­ме­на и енер­ги­је ко­ја је „по­треб­на” за са­вла­да­ва­ње чак и нај­лак­ших лек­ци­ја о прав­ној др­жа­ви (за­ко­ном за­јам­че­на пра­ва не мо­гу се и не сме­ју се огра­ни­ча­ва­ти под­за­кон­ским, ми­ни­стар­ским ак­ти­ма) обес­по­ко­ја­ва­ју­ћа.

Али, по­ред фе­но­ме­на илу­стро­ва­ног по­ве­ре­нич­ко-ми­ни­стар­ским „на­те­за­њем”, кон­кре­тан слу­чај би тре­ба­ло да нас под­се­ти на још је­дан, та­ко­ђе, уз­не­ми­ра­ва­ју­ћи. Уго­вор о „Бе­о­гра­ду на во­ди” мо­рао би да под­се­ти на пи­та­ње: а где нам је Ре­ги­стар јав­них уго­во­ра? За­кон о јав­но при­ват­ном парт­нер­ству и кон­це­си­ја­ма, ко­јим је Ре­ги­стар пред­ви­ђен, до­нет је још 2011. го­ди­не. А Ре­ги­стар, сво­је­вре­ме­но на­ја­вљен као ве­о­ма ва­жан ме­ха­ни­зам кон­тро­ле јав­но­сти над уго­во­ри­ма ко­је др­жа­ва, ње­на те­ла, ор­га­ни и пред­у­зе­ћа за­кљу­чу­ју са при­ват­ним парт­не­ри­ма, и три и по го­ди­не ка­сни­је „по­сто­ји” са­мо у тек­сту за­ко­на. А у ствар­но­сти се ви­ше асо­ци­ра на оно фа­мо­зно че­ка­ње ни­кад до­ла­зе­ћег Го­доа.

*По­ве­ре­ник за ин­фор­ма­ци­је од јав­ног зна­ча­ја