У НАТО у незгодно време

На адресу украјинског руководства стигле су ових дана две поруке. Прва – да ће предстојећи самит НАТО-а (у априлу у Букурешту) бити за Украјину изузетно успешан и, друга – у којој се од власти у Кијеву тражи да помогне мисију САД и алијансе у Авганистану и у земљу талибана пошаљу додатни војни контингент.

Прву поруку одаслао је амерички амбасадор у Украјини Вилијам Тејлор, који је све закитио обећањима да ће политика западног војног савеза бити „политика отворених врата” за свакога ко пожели да му се прикључи. Украјина је своју кандидатуру одавно најавила. „Широкогрудост” дипломате из САД добила је, међутим, свој прави смисао после изјаве генерала Марка Ванкејрсбилка који је као први корак активнијег учешћа у раду НАТО-а навео упућивање украјинских војника у Авганистан. Другим речима, прво обавезе, а потом погодности. 

И све то у тренутку када је рад највишег законодавног органа у бившој совјетској републици – Врховне раде – блокиран. Између осталог и због неслагања опозиционих партија са намерама шефа државе Виктора Јушченка, премијера Јулије Тимошенко и председавајућег парламента Арсенија Јаценјука да својевољно убрзају пријем земље у алијансу.

Гас или алијанса

Не треба ни сумњати да амерички генерали у Авганистану имају доста проблема, посебно са попуном војног кадра. Уосталом, о томе нас светске агенције обавештавају свакодневно. Управо стога позив Кијеву више делује као апел за помоћ, него као стварна жеља да се ова земља „изведе на пут прогреса и благостања”, како јој обећавају заговорници блоковског сврставања.

Али, тешко је отети се утиску да Украјина данас има далеко преча посла и да би авантура са улажењем у НАТО могла било шта у том смислу да поправи. Већ поменута блокада Врховне раде није изазвана само неслагањима депутата око војне будућности земље. Корени су много дубљи и производ су, искључиво, дешавања на домаћем терену. Колико јуче, на пример, председник Виктор Јушченко је морао у своје руке да преузме део послова који иначе спадају у надлежност владе и крене пут Москве на договор са руским колегом Владимиром Путином о најболнијој тачки у односима између две бивше братске државе – новој цени гаса.

Бављење политиком у Украјини постало је последњих година прилично уносан посао. Захваљујући дивљој приватизацији, спроведеној под велом транзиције, створени су велики и моћни пословни кланови чија је међусобна суревњивост постала веома важна карика и у ланцу политичких одлука, посебно оних које се доносе унутар здања које би, по својој функцији, требало да буде највише представништво народне воље.

Прошлогодишњи ванредни парламентарни избори нису у том смислу донели никакав помак. Владу Виктора Јануковича, лидера Партије региона, сменила је влада „наранџастих” на чијем челу су поново Јушченко и Тимошенкова, али околности у којима се води украјински политички живот ни на који начин се нису промениле. Превага владајуће екипе над опозиционарима виси о концу, а како време протиче тај конац као да се све више тањи.

Да до коначног пуцања није далеко сведочи недавни инцидент који се догодио између министра унутрашњих послова Јурија Луценка и градоначелника Кијева Леонида Черновецког, а који замало што није прерастао у праву тучу, и то усред здања Секретаријата председника државе. У сваком случају, на светло дана је изашла чињеница да обојица поменутих, поред редовних послова, раде понешто и за личну корист. Проблема можда и не би било да Луценко није запретио да ће уколико цео случај буде „шире разматран” повући чланове своје Народне самоодбране из коалиционог блока Наша Украјина–Народна самоодбрана. Владајућа „наранџаста коалиција” остала би у том случају без парламентарне већине, чиме би широм била отворена врата за повратак на власт „јануковичеваца”.

Самовољни партнери

У таквим околностима позивање на чланство у НАТО само значи доливање уља на ватру. Припадници опозиционе Комунистичке партије већ су запретили да ће продужити блокаду парламента уколико таква иницијатива уопште доспе пред депутате. Подсетимо, према важећем закону, уколико блокада Врховне раде потраје 30 дана, шеф државе може да је распусти и распише нове, опет ванредне, изборе.

Јушченку неће бити лако да одржи ред у кући, поготово кад, осим са самовољним коалиционим партнерима, мора да се носи и са новом ценом гаса, са једне стране, и позивима у Авганистан, са друге. Његов други покушај да земљу води са Јулијом Тимошенко као премијером показује исте слабости које су их притискале у време прве сарадње, непосредно по окончању „наранџасте револуције” почетком 2005. Али, истини за вољу, таквих је назнака било још пре неколико месеци. Требало их је послушати.