Колико је то сати у том вашем свету

Техеран–Осим Ники Карими, још једна иранска глумачка звезда – Леила Хатами виђена је како блиста у једном од најновијих иранских филмова. Протагонисткиња Оскаром и Златним глобусом награђеног филма „Развод” Асгхара Фархадија, пре неку годину и гошћа Кустендорфа, са својим животним партнером – глумцем Али Мосафом (игра у Фархадијевој „Прошлости”), доноси сада пуно среће гледаоцима дебитанстког филма „Колико је сати у твом свету?”, иначе познатог иранског документаристе Сафија Јазданијана.

Овај филм већ је освојио најбоље оцене публике на 33. Фађр Међународном фестивалу – Техеран, на којем је имао домаћу премијеру (светска је била у Бусану и завршила се наградом Фипресци) у такмичарском програму „Источна панорама”. Јазданијан „плете” узбудљиву причу о Голи (Леила Хатами), која изненада одлучује да се из француског егзила после две деценије врати у родни град, у којем је дочекује Фархад (Али Мосафа) који је познаје боље него што се она тога сећа. „Време” је и занимљиво истраживање сећања, личне историје и перцепције прошлости. Суптилна и неконвенционална романса, са снажним ослонцем на славни ирански брачни и глумачки пар магнетне привлачности, са мајсторском Јазданијановом режијом која омогућава филму дисање пуним плућима и оригиналном музиком тужних а инспиративних нота француско-иранског композитора Кристофа Резаија.

Овај ирански филм један је од озбиљнијих кандидата за неку од награда „Кристални Симорг” (персијско митско биће – грифон), које ће ускоро бити уручене на церемонији у здању Уније филмских стваралаца Ирана. Међу могућим кандидатима за награде је и канадско-индијски филм „Сидарта” редитеља Ричија Мехте који је још од првих дана постао миљеник фестивала. Његов филм, иначе веома ангажована социјална драма индијске стварности, говори о злостављању деце приморане на тежак рад како би својим породицама олакшала егзистенцију. Јунак Мехтиног филма је дванаестогодишњи Сидарта, жртва трговине људима, кога власници „препродају” широм Индије. Филм је изврсно и узбудљиво снимљен, убедљив је и реалистичан и никога не оставља равнодушним.

Из кинеског филма „Норјма” редитеља Бајанерула

Слична су осећања и током гледања изванредног кинеског филма „Норјма”, редитеља који се још од свог дебија, са филмом „Сешехангру” на 65. Канском фестивалу, потписује само као Бајанерпул. Његова „Норјма” је дирљив, хуморан и хуман филм о спасењу, радње смештене у Монголији током Другог светског рата. Пастирица Норјма проналази у суровој степи два повређена војника – једног Јапанца и једног Руса, којима стрпљиво вида ране све док не ојачају, потпуно несвесна да они само једно имају на уму – да убију оног другог. У Бајанерпуловом филму три јунака говоре различитим језицима, једно друго не разумеју, свако од њих има своју прошлост и своје ране, а редитељ се (слично као у руском филму „Кукавица” Александра Рогошкина, са финским снајперистом, руским војником и Лапонком Ани) поиграва са међусобним односом јунака, у којем Норјма у ратом супротстављеним војницима не види непријатеље, већ несносне мушкарце који ремете њен живот у јурти. Врло добар филм, који је већ освојио високе оцене иранске критике. Ово је и један од бројних кинеских филмова којима је техерански фестивал ове године приредио посебан програм – „Фокус на кинески филм” (уз „Фокус на турски филм” и ретроспективу недавно преминулог италијанског редитеља Франческа Розија).

И ирачки редитељ Мохамед ал Дарађи био је изузетно задовољан пуним дворанама иранске публике током три пројекције његовог последњег филма „У песку Вавилона” (2014). Аутор награђиваних филмова „Сан”, „Рат, љубав и лудило”, „Моје име је Мухамед” и „Син Вавилона” (новосадски Синема Сити фестивал му је 2008. био приредио ретроспективу „Под рефлекторима”), поново нуди веома потресну и узнемирујућу филмску причу о родној земљи из које је као избеглица отишао прво у Велику Британију, а затим у Холандију. „У песку Вавилона” фокусиран је на судбину три ирачка војника (мобилисани фотограф, фармер и бегунац из затвора), противника режима Садама Хусеина (радња филма смештена је у 1991. током Заливског рата), заробљена током сукоба од стране Републичке гарде и послата у један од чувених ирачких затвора. Кроз прошлост и садашњост, реалност и фикцију, редитељ сугурно води филм до климакса и „битке за Вавилон” (Багдад), нудећи публици и свој најдраматичнији, најмрачнији филм – болних слика тортуре...

Мохамед Ал Дарађи

Из некадашњег непријатељског Ирака, на техерански фестивал стигао је и ирачки редитељ Реџа Казим и то као члан жирија селекције „Жене синеасте”. Током заједничке вечере са иранским колегама, Казим је изјавио да сматра да „ирански и ирачки филм могу да буду језик Блиског истока”, али и да очекује „још веће присуство арапског филма на техеранском фестивалу” како би међусобно „уметничко суочавање” било стимулативно за филмске ствараоце обе земље и за све оне „који би волели бар на филмском платну да виде свет ослобођен блискоисточне беде”...

Узбудљиви техерански, међународни филмски дани приводе се крају. За добру атмосферу на Фађр фестивалу заслужни су филмови, али и љубазни и топли ирански домаћини. Иранци воле да виде странце, да их питају одакле су. У традицији перијског народа је да се гост дочекује раширених руку и најбоље што се може.