Сјај окаљаних драгуља

Хапшење Драгана Џајића и Владимира Цветковића под оптужбом да су, као руководиоци Фудбалског клуба Црвена звезда, на незаконит начин долазили до пара од продаје играча родила је недоумицу да ли ће њихова слава да потамни због тога. Јунаке небројених победа Црвене звезде и репрезентације Југославије навикли смо да гледамо с пехарима, а не с „лисицама”, њих су на раменима носили раздрагани навијачи, а недавно смо видели како их спроводе полицајци. Шта ће од тога да превагне у народном памћењу, шта ће маснијим словима бити записано у биографијама легендарних Звездиних капитена – фудбалског (Џајић) и кошаркашког (Цветковић) – и твораца фудбалског шампиона Европе и света 1991?

Мрље које су пале или бачене на највеће светске звезде нису помрачиле њихову спортску славу. Ни кад су у питању појединци, ни клубови.

Непосредно уочи Светског фудбалског првенства 1970. у Мексику свет је оборила с ногу вест да је Роберт Мур украо наруквицу у хотелској златари у Боготи, где је његова репрезентација била на припремама. Колумбијски полицајци су га и ухапсили, било је неизвесно да ли ће тадашњи светски првак да се бори за титулу без свог капитена, али се он после саслушавања ипак на време појавио у Мексику.

Завршио је каријеру после 108 утакмица за Енглеску, чији је капитен био чак 91 пут, а када је на месту старог Вемблија саграђен нови храм фудбала подигнут му је споменик. Свечано га је открио Роберт Чарлтон, његов саиграч из златног доба енглеског фудбала и можда њихов најбољи играч свих времена. Мур је умро још 1993, али је победио заборав, јер га види свако ко дође на најчувенији енглески стадион.

Дуго се сматрало да Бразилац Пеле неће имати достојног конкурента за незваничну титулу најбољег играча у историји фудбала. А онда се појавио Аргентинац Дијего Марадона. У епохи конфекцијског фудбала био је играч од кога се очекивало чудо кад год прими лопту.

Аргентина је 1986. у Мексику постала светски првак, али је тај успех приписиван Марадони. Прећутно му је опроштено и што је Енглезима дао гол руком, јер је боговима све дозвољено. У Италији 1990. Аргентина је поклекла у финалу. То друго место на свету је био већи Марадонин подвиг него четири године пре тога. У Мексику је аргентинска репрезентација имала још неколико асова, а на Апенинском полуострву је, што се каже, играо Марадона с још десеторицом, то јест фудбалски велеум и десет просечних играча.

Светско првенство 1994. у САД је Марадони било четврто, а углед му је већ био нарушен разним аферама. Међутим, велемајстор није заборавио да игра фудбал и то се одмах видело. Ко зна докле би Аргентинци стигли да на антидопинг контроли није откривено да је Марадона користио дрогу, па је неславно завршио каријеру. Није му то био последњи непромишљен потез, али и даље се сматра за аса над асовима.     

Поред појединаца цех су плаћали и клубови. Јувентусово избацивање у Другу лигу је итекако свеже, али он није први који је доживео такву судбину у Италији. (/slika2)

Милан је 1979, после 11 сушних година, постао првак Италије, а наредне сезоне је избачен из лиге (био трећи на табели) због – намештања резултата! Први пут од како је гавран поцрнео милански „црвено-црни” нису били у друштву најбољих. Наравно, кроз годину дана су се вратили у Прву лигу, али су се тамо задржали само једну сезону и испали на основу учинка, а не административним путем.

Али, ко сад то памти?! Са седам титула европског клупског првака (1963, 1969, 1989, 1990, 1994, 2003. и 2007. Милан заостаје само за мадридским Реалом, који их има девет.

И код нас је било случајева да спортски драгуљи буду окаљани, али то није потамнело њихов сјај. Ево и примера.

Фрањо Глазер, голман БСК, тада троструког узастопног првака државе, осуђен је због тога што се један младић удавио на савском купалишту у лето 1936. На редовном суду се испоставило да је крив за несрећни случај, па је напустио Београд и после краћег времена стао на гол загребачког Грађанског, а каријеру је завршио у Партизану, чији је био и први тренер. И дан-данас се убраја међу наше најбоље голмане свих времена.

БСК је до краја свој постојања (угашен на крају Другог светског рата) био наш највећи клуб, иако је имао и неславне тренутке, као што је, на пример, „египатска афера”. Испоставило се да је клуб 1934. тајно играо у Египту као репрезентација Југославије. Откривено је да је иза тога стајало руководство савеза, које су сачињавали углавном БСК-ови људи, међу њима и др Михаило Андрејевић, па је пала фудбалска влада. После пет година Андрејевић се вратио на чело савеза, а после Другог светског рата је до краја живота био изузетно уважаван и као фудбалски функционер и као лекар и то не само у нашој земљи, него и у Светској фудбалској федерацији (Фифа).

Посебно место заузима „случај Остојић” из 1964. Црвена звезда и Партизан су због тадашњег фудбалера нишког Радничког доспели на стуб срама. Али, „црно-бели” су већ 1966. постали европски вицешампиони, а „црвено-бели” су 1968. почели нову епоху у владавини југословенским фудбалом, коју су завршили 1971. у полуфиналу Купа шампиона.

Нико од нас није ни непогрешив, ни безгрешан. Зато треба имати разумевање и за оптужене, а и за оне који оптужују.