Радикални ислам на Балкану

Теза да су у међународним односима Балкан и Блиски исток у значајној мери спојени судови, као и да ће се кризе из тог дела света преливати у наш регион на много бруталнији начин него што смо мислили, наишла је на известан одјек у јавности. Међутим, да би доносиоци одлука прешли са сазнајне равни на спровођење конкретних акција, често је неопходно да најпре догађаји већ уђу у трагичну спиралу. То се, нажалост, догодило у Зворнику, где је дејствовао заврбовани бошњачки вехабиста, с којим су остварили контакт и спровели индоктринацију његови сународници – повратници из сиријског џихада. Да бисмо исправно разумели догађаје на Балкану, потребно је прецизно интерпретирати овај догађај, не користећи интелектуалне „пречице”, нити подгрејавајући најниже националистичке страсти.

Прво, овде се не ради о типичној „балканској” појави. Често се Балкан настоји представити као „буре барута”, које увлачи друге делове света у шире сукобе. Истина је обрнута: због своје уситњености и верско-етничке хетерегености, Балкан је често само полигон за одмеравање снага макрорегионалних сила и пуки одраз глобалних трендова и напетости.

Још од завршетка хладног рата, бивша југозападна граница Источног блока, која се протеже од Босне до Авганистана, најтрусније је подручје на свету, у коме се дешава највећи број локалних ратова, као и страних интервенција. Геополитички вакуум који је ту настао, преостала суперсила настојала је попунити директним војним ангажманом, што је само катализовало јачање панисламизма, идеологије која је постепено заузимала простор почившег социјализма и утопистичког панарабизма.

Зато приче о атентату као чину освете звуче наивно и апологетски. Нити се истински узрок оваквих појава налази искључиво на Балкану, нити се дешавања у нашем региону могу разумети без стављања у шири међународни контекст.

Друго, ма колико атентат деловао сумануто и неочекивано, не ради се о изолованој појави, већ о делићу много сложенијег мозаика. Наиме, у муслиманском свету већ две деценије трају верски ратови, који се најбоље могу разумети кроз поређење са европским Тридесетогодишњим ратом из 17. века. Од како је панисламизам поново постао утицајна идеологија, отпочела је борба за водећу улогу унутар муслиманског света, која се води на више нивоа. Први је између сунита и шиита, док је други између самих сунита, где препознајемо више верских традиција и струја. Ови сукоби додатно су закомпликовани супротстављеним геополитичким силама које делују између бивших империја Персије (данашњег Ирана) и Турске, као и између Саудијске Арабије и Ирана за превласт у Месопотамији (данашњи Ирак и Сирија).

За Балкан је најрелевантнији сукоб унутар сунитског света, који се пресликао у нашем региону највише кроз ривалство традиционалног ислама ханефијске школе који је наслеђе отоманског царства и радикалног ислама саудијске провенијенције (неосалафизма). Ханефијски ислам на Балкану, осим вековног искуства живота са хришћанима, додатно је „ублажен” секуларизмом бивше СФРЈ и чињеницом да су се верске вође углавном школовале у Сарајеву, а не у Меки. Верски мотивисани напади, попут оног у Зворнику, несумњиво представљају тероризам, али превасходни политички циљ није рушење Републике Српске, већ традиционалних исламских заједница у државама региона, за које неосалафисти представљају страно тело. Ти радикални елементи ће свој легитимитет и популарност настојати да увећају атентатима на „безбожнике”, тако да ће словенске државе остати трајне мете, али традиционалне исламске заједнице треба препознати као партнере у борби против екстремиста.

Пандорина кутија у региону отворена је грађанским ратом у Босни и формирањем Al-Mujahif бригаде. Окончањем рата, одласком Алије Изетбеговића – панисламисте блиског Муслиманској браћи, као и америчким ратом против тероризма, салафистима је задат велики ударац. Међутим, рат у Сирији и проглашење Исламске државе и новог калифата, деловали су као подстрек и позив на нову мобилизацију радикалних елемената (неосалафиста) у Босни, али и на Косову. Косово је на својој површини лаичка држава, са наизглед амерофилним друштвом, али у суштини велики број младих људи, разочараних новом државом и социјалним стањем, придружује се џихаду, у коме налазе нови животни смисао и мисију. Све ово потврђује тезу о Балкану као огледалу Блиског истока.

Шта радити? Пре свега, разумети глобалне процесе и дешавања на Блиском истоку. Центар за међународну сарадњу и одрживи развој организоваће 12. маја на ту тему међународну дебату за домаћу јавност, као допринос овом циљу. Затим, успоставити ближе везе са званичним исламским организацијама и политичким странкама у региону које се боре против екстремиста. И не правити амалгам између аутохтоних муслимана и неосалафиста. Треће, успоставити „балкански савез” са околним државама, као одговор на глобалне изазове. Четврто, наставити лобирање према Организацији исламске конференције, које је с успехом започето 2008. године. Посебна тема је улога и значај Турске на Балкану.

Програмски директор Центра за међународну сарадњу и одрживи развој (ЦИРСД)