Radikalni islam na Balkanu

Teza da su u međunarodnim odnosima Balkan i Bliski istok u značajnoj meri spojeni sudovi, kao i da će se krize iz tog dela sveta prelivati u naš region na mnogo brutalniji način nego što smo mislili, naišla je na izvestan odjek u javnosti. Međutim, da bi donosioci odluka prešli sa saznajne ravni na sprovođenje konkretnih akcija, često je neophodno da najpre događaji već uđu u tragičnu spiralu. To se, nažalost, dogodilo u Zvorniku, gde je dejstvovao zavrbovani bošnjački vehabista, s kojim su ostvarili kontakt i sproveli indoktrinaciju njegovi sunarodnici – povratnici iz sirijskog džihada. Da bismo ispravno razumeli događaje na Balkanu, potrebno je precizno interpretirati ovaj događaj, ne koristeći intelektualne „prečice”, niti podgrejavajući najniže nacionalističke strasti.

Prvo, ovde se ne radi o tipičnoj „balkanskoj” pojavi. Često se Balkan nastoji predstaviti kao „bure baruta”, koje uvlači druge delove sveta u šire sukobe. Istina je obrnuta: zbog svoje usitnjenosti i versko-etničke heteregenosti, Balkan je često samo poligon za odmeravanje snaga makroregionalnih sila i puki odraz globalnih trendova i napetosti.

Još od završetka hladnog rata, bivša jugozapadna granica Istočnog bloka, koja se proteže od Bosne do Avganistana, najtrusnije je područje na svetu, u kome se dešava najveći broj lokalnih ratova, kao i stranih intervencija. Geopolitički vakuum koji je tu nastao, preostala supersila nastojala je popuniti direktnim vojnim angažmanom, što je samo katalizovalo jačanje panislamizma, ideologije koja je postepeno zauzimala prostor počivšeg socijalizma i utopističkog panarabizma.

Zato priče o atentatu kao činu osvete zvuče naivno i apologetski. Niti se istinski uzrok ovakvih pojava nalazi isključivo na Balkanu, niti se dešavanja u našem regionu mogu razumeti bez stavljanja u širi međunarodni kontekst.

Drugo, ma koliko atentat delovao sumanuto i neočekivano, ne radi se o izolovanoj pojavi, već o deliću mnogo složenijeg mozaika. Naime, u muslimanskom svetu već dve decenije traju verski ratovi, koji se najbolje mogu razumeti kroz poređenje sa evropskim Tridesetogodišnjim ratom iz 17. veka. Od kako je panislamizam ponovo postao uticajna ideologija, otpočela je borba za vodeću ulogu unutar muslimanskog sveta, koja se vodi na više nivoa. Prvi je između sunita i šiita, dok je drugi između samih sunita, gde prepoznajemo više verskih tradicija i struja. Ovi sukobi dodatno su zakomplikovani suprotstavljenim geopolitičkim silama koje deluju između bivših imperija Persije (današnjeg Irana) i Turske, kao i između Saudijske Arabije i Irana za prevlast u Mesopotamiji (današnji Irak i Sirija).

Za Balkan je najrelevantniji sukob unutar sunitskog sveta, koji se preslikao u našem regionu najviše kroz rivalstvo tradicionalnog islama hanefijske škole koji je nasleđe otomanskog carstva i radikalnog islama saudijske provenijencije (neosalafizma). Hanefijski islam na Balkanu, osim vekovnog iskustva života sa hrišćanima, dodatno je „ublažen” sekularizmom bivše SFRJ i činjenicom da su se verske vođe uglavnom školovale u Sarajevu, a ne u Meki. Verski motivisani napadi, poput onog u Zvorniku, nesumnjivo predstavljaju terorizam, ali prevashodni politički cilj nije rušenje Republike Srpske, već tradicionalnih islamskih zajednica u državama regiona, za koje neosalafisti predstavljaju strano telo. Ti radikalni elementi će svoj legitimitet i popularnost nastojati da uvećaju atentatima na „bezbožnike”, tako da će slovenske države ostati trajne mete, ali tradicionalne islamske zajednice treba prepoznati kao partnere u borbi protiv ekstremista.

Pandorina kutija u regionu otvorena je građanskim ratom u Bosni i formiranjem Al-Mujahif brigade. Okončanjem rata, odlaskom Alije Izetbegovića – panislamiste bliskog Muslimanskoj braći, kao i američkim ratom protiv terorizma, salafistima je zadat veliki udarac. Međutim, rat u Siriji i proglašenje Islamske države i novog kalifata, delovali su kao podstrek i poziv na novu mobilizaciju radikalnih elemenata (neosalafista) u Bosni, ali i na Kosovu. Kosovo je na svojoj površini laička država, sa naizgled amerofilnim društvom, ali u suštini veliki broj mladih ljudi, razočaranih novom državom i socijalnim stanjem, pridružuje se džihadu, u kome nalaze novi životni smisao i misiju. Sve ovo potvrđuje tezu o Balkanu kao ogledalu Bliskog istoka.

Šta raditi? Pre svega, razumeti globalne procese i dešavanja na Bliskom istoku. Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj organizovaće 12. maja na tu temu međunarodnu debatu za domaću javnost, kao doprinos ovom cilju. Zatim, uspostaviti bliže veze sa zvaničnim islamskim organizacijama i političkim strankama u regionu koje se bore protiv ekstremista. I ne praviti amalgam između autohtonih muslimana i neosalafista. Treće, uspostaviti „balkanski savez” sa okolnim državama, kao odgovor na globalne izazove. Četvrto, nastaviti lobiranje prema Organizaciji islamske konferencije, koje je s uspehom započeto 2008. godine. Posebna tema je uloga i značaj Turske na Balkanu.

Programski direktor Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD)