Жена први пут шеф смене у КОЦ-у

Када је завршавала Дефектолошки факултет, главни полицијски инспектор Драгана Стевановић Обрадовић није ни слутила да ће своју каријеру почети у полицији. A када је почела да ради у полицији, није ни помишљала да ће се наћи на месту на коме се до сада, у историји полицијске Управе за град Београд, никада није налазила жена.

Пре само неколико дана она је постала шеф смене у Командно-оперативном центру, месту где стижу најважније информације важне за безбедност у граду.

– У полицији сам почела да радим 2002. године. После завршеног факултета, где сам била на смеру за превенцију малолетничке делинквенције, хтела сам да се бавим струком и посао у полицији ми уопште није падао на памет. Али када су многе моје колеге почеле да раде у МУП-у, и ја сам се одлучила на тај корак. Завршила сам курс за полицију у Сремској Каменици и почела да радим у полицијској станици на Вождовцу – прича Стевановић Обрадовић.

У почетку је радила на терену. Врло брзо Драгана је стигла на место које ни на Вождовцу пре ње није заузимала ниједна дама у плавој униформи.

– Постала сам шеф смене у полицијској станици, а затим сам 2006. године почела да радим у КОЦ-у као заменик шефа смене. Ова нова „функција” ми и није непознаница. То је само промена на папиру. Ја сам  често, у време одмора, замењивала шефове, тако да свој посао радим истим ентузијазмом као и пре – прича Драгана.

Рад у Командно-оперативном центру није нимало лак, ни за мушкарце ни за жене. Посао је стресан, одговоран и исцрпљујући. Смене трају по 12 часова, а информације стижу из минута у минут. Због тога је врло важно за све који ту раде да буду максимално концентрисани како би на време проценили да ли нешто може да угрози сигурност у граду.

– Некада су секунде битне да донесемо праву одлуку. Потребно је да знамо кога и где да обавестимо, да по потреби ангажујемо и друге службе које не припадају полицији и да све време бринемо о томе да колегама или суграђанима ниједном нашом реакцијом не угрозимо сигурност. Пре неко вече у Гроцкој је човек претио да ће себи да одузме живот. Одмах смо организовали наше колеге, Хитну помоћ, чланове преговарачког тима. Сви су они у најкраћем року стигли у Гроцку. После преговора човек је одустао од своје намере и срећом се све добро завршило. Е, управо је најважније то у нашем послу, што имамо могућност да помогнемо људима – напомиње тридесет деветогодишња Драгана Стевановић Обрадовић.

Када се ради у Командно-оперативном центру, времена за слабост, болест, приватне проблеме... – нема.

– Када долазим на посао, свој приватан живот остављам иза улазних врата. Никада не знам шта може да се догоди на терену, због чека морам бити у сваком тренутку максимално спрема да на прави начин одреагујем. Подршку за свој рад имам, што је најважније, у породици, али и од мушких колега. У почетку, када је моја генерација, у којој је било доста жена, почињала да ради, било је мало сумњичавости код колега да ли ћемо моћи да радимо као и мушкарци. Временом су се колеге и старешине навикле на нас, на то да на први начин прилазимо послу и да смо максимално посвећене свом раду – истиче Драгана, мајка шестогодишњег дечака.