Ражањ се врти, а Шабан се ори

Пакосна изрека „Не прави се роштиљ да домаћин једе, него да комшији замирише” не важи у Орловском насељу. Посебно не на Ђурђевдан. Тада у целом овом делу општине Звездара, насељеном Ромима, централна места у гаражама и двориштима дуж узаних, вијугавих улица заузимају ражњеви и роштиљске решетке. Ватра на којој се окреће печење и цврче ћевапи сваког 6. маја постаје огњиште око којег се окупљају не само укућани, већ и њихови рођаци, комшије, кумови, пријатељи... Музика тутњи са свих страна. У ваздуху се народњаци надјачавају са смехом, виком и наздрављањем. И свако је добродошао да се провесели, поједе, попије.

Весела и гостољубива атмосфера владала је и у заједничком дворишту неколико начичканих кућица на узвишењу изнад спортског терена. Домаћини, браћа па још и имењаци – Саша Ибримовић и Саша Петровић  командују ражњем. Да би дошли до њихове авлије, репортери „Политике” прошли су центар Орловског насеља који краси чесма подигнута у част Тетка Бибије, заштитнице Рома. Отуд се Улицом Ђанга Рајнхарта, названом по најчувенијем ромском џез гитаристи, стиже до терена над којим се вијори густ дим. Позив домаћина да се попнемо једва је надгласао песму Шабана Бајрамовића са звучника.

– Од јутрос у пет смо овде. Поставили смо ражањ и почели да окрећемо – говори Петровић, двадесетпетогодишњи Ром пореклом из Крушевца, после срдачне добродошлице. Недалеко одатле, његов буразер, сународник и имењак Ибримовић, четрдесетогодишњак родом из Лесковца, окреће једно од два прасенцета. Придружује му се и Петровић. Мишићавом тетовираном руком кׄ’о од шале обрће печење. По дворишту трчкарају њихова и комшијска деца, свраћају суседи, а Ибримовићеве речи да је „овде свако добродошао” потврђује и присуство специјалних гостију.

– Не брините, нисте једини „падобранци” на слављу – рекла је с осмехом Весна Стојановић, социјална радница, новинарима „Политике”. Свратила је самоиницијативно, са животним сапутником, адвокатом Зораном Вучићевићем. Разлог што су за Ђурђевдан међу Ромима у Орловском насељу не крије се у њиховим професијама, већ у знатижељи и авантуризму.

– Дуго сам била ангажована на једном пројекту заштите ромских права. Зато сам желела да дођемо међу Роме и са њима проведемо Ђурђевдан. Кад им приђеш отвореног срца, Роми те прихватају као да си им род рођени – објашњава Стојановићева, док Вучићевић потврђује њене речи сопственим искуством јер је својевремено живео у Сремчици, београдском насељу у којем има много припадника овог народа.

Славска свећа у јагњећој глави, по старом породичном обичају (Фото: Н. Марјановић)

Док Весна и Зоран подижу шоље с кафом са „стола” од грађевинског блока и даске, двојица Саша питају госте да ли имају све што им је потребно.

– Не знам колико ћемо гостију имати. Ко год дош’о – добродош’о – каже Ибримовић.

Док се чека на послужење, време се прекраћује разговором. Домаћини говоре о својој ситуацији. Не крију да тешко живе. Обојица примају социјалну помоћ, по 15.000 динара. Петровић тренутно нема других прихода. Ибримовић ради „на грађевини”.

– Нас двојица смо страствени пецароши, али више ни на пецање не идемо. Дневница на градилишту ми је две хиљаде, па где још да купујем опрему и прибор. Ал’ ето, сналазимо се – каже Саша Ибримовић, задовољавајући без зазирања знатижељу Весне, Зорана и репортера „Политике”. Прича и како је био у рату и показује ожиљке на ногама.

– Два пута. На Косову и у Хрватској. Повлачење 1999. с Косова затекло ме на Слатини, код Приштине – говори Ибримовић.

Одједном, ето и новог госта. Доброћудни крупајлија, разголићен до појаса, са истетовираним женским актом на стомаку, приноси „жртву” – криглу пива. Дели је с домаћинима.

– Ово нам је најбољи друг! Зовемо га Бели. Он нас све овде шиша – с осмехом говори Петровић. А Бели узвраћа, такође смејући се:

– Стално имам посла. Шта ћеш, где су овце, ту је шишање!

Усред доброћудних комшијских подбадања, новинари морају да иду. Питамо Сашу и Сашу на растанку:

– Ви сте браћа. Рођена?

– Сви смо ми овде браћа рођена! Живели!

-----------------------------------------------------------------

Староседелачко насеље усред Миријева

Орловско насеље смештено на десетак километара од центра престонице, у Миријеву, махом је насељено Ромима. За већину Београђана било је непознаница све до 2009. кад су тамошњим староседеоцима у организацији градске власти придружени и Роми из других делова престонице. Исте године, у недељнику „Време” објављена је информација да су овдашњи староседеоци, према црквеним књигама, на овом месту још од 1815. године. Још једна занимљивост у вези с Орловским насељем јесу називи улица које, између осталих, носе имена глумаца Јула Бринера и Јована Јанићијевића Бурдуша, као и песника Рабиндраната Тагора.