Тродимензионални Интернет

Вести са граница тако пристижу, као говоркања, ником јасне намере, замагљене алузије. Једна узгредна информација је парадигматична, на таласу све ширег теоријског и практичног одушевљења тродимензионалним (3D) Интернетом, том новом фазом у развоју, револуционарном или еволуционом, како је коме воља. Реч је о увођењу уверљивије илузије просторности у дигитални простор или бар о знатнијем ослањању на законитости људске перцепције.

Информација са www.techcrunch. com састојала се у гласини да би "Гугл" могао објединити свој географски сервис Google Earth са интерактивном друштвеном игром Second Life. Прецизније, са друштвеном мрежом сличном тој већ фамозној игри. Ако занемаримо тржишну спекулативност дате изјаве (сетимо се да је ова компанија за близу две милијарде долара купила YouTube, иако има сличних мрежа на Интернету), ако нам нису занимљиве корпорацијске игре једног техно-гиганта и једног слободног агента у сфери забаве, ако и нисмо упознати са технолошким изазовима такве фузије, преостаје нам да приметимо да се оба популарна програма заснивају на истој, тродимензионалној технологији.

Google Earth је добро познати сервис који, осим основних функција претраживања планетарне површине у бесплатној верзији, има и бројне додатне, веома практичне у плаћеним верзијама. Можда и нема потребе да говоримо о пословним могућностима таквог програма, у ери када је планета у кретању, економском, туристичком, културном – свеопштем

С друге стране, друштвена мрежа Second Life је постала параметар у "одрастању" Интернета, вештим маркетингом, али и увођењем постулата економије у мрежне игрице. Место доконог четовања аватара постаје, свиђало се то нама или не, простор реалне друштвене комуникације, од глобалног маркетинга до политике, од медијских спектакла до интернет-економије. Иако није ни издалека највећа ни најпосећенија друштвена мрежа, Second Life је прихватила у своје претпоставке једну смртно озбиљну друштвену игру, наиме, законитости реалне, глобалне економије.

Ако прихватимо да је ширење "Гугловог" просторног сервиса ка тродимензионалном Интернету подстакнуто, примера ради, и новом, сада бесплатном, еволуцијом програма SketchUp за 3D визуелизацију реалних објеката (раније је програм био комерцијалан, сада је "прешао у народ") и да је недавно представљен наследник старог доброг миша, уређај за просторну навигацију SpaceNavigator, суочићемо се са већ утаначеном и скицираном праксом размене (кључна реч тродимензионалног Интернета јесте интерфејс) између људског свакидашњег света и тродимензионалног софтвера.

Начин на који се та "симболична размена" (Жан Бодријар) одвија познат је у социолошкој теорији, и још више у књижевности. А онај ко наведе Вилијема Гибсона као књижевног пророка "колективне халуцинације" у виду компјутерске матрице мора се присетити старијег и озбиљнијег Станислава Лема и поглавља из књиге Summa Technologiae под називом Фантомологија.

Зар и ренесанса, лаички речено, није отпочела увођењем простора и перспективе у средњовековну уметност?