„Вредни” архиватори против приватизације

За нешто више од годину и по дана, од премијере „Државног посла” као позоришне форме, тројица комичара одиграли су више од тридесетак представа. Трио аутора, препознатљив са канала РТВ Војводине, нов сусрет са београдском публиком имају вечерас, у сали Дома синдиката. То ће им бити трећи наступ у главном граду Србије, са колегама из новосадског Позоришта младих, које им је прво, новембра 2013. године, омогућило да покажу да, осим за телевизијске скечеве, имају таленат и за позоришну сцену.

Како за „Политику” каже Никола Шкорић, један од аутора упечатљивих државних бирократа, у театру у Новом Саду наступају два пута месечно, јер им обавезе око ТВ емисије не дозвољавају чешће. До сада су једино „излазили” до Београда, али се зато спремају озбиљније за јесењу сезону.

– Од септембра планирамо да посетимо и друге градове. Најпре у Војводини, а потом и у осталим деловима Србије – каже Шкорић за наш лист.

Комад се не разликује много од матрице познате телевизијским гледаоцима. Заплет је постављен око баука приватизације и тога како се вредно одељење архиватора с тим хвата у коштац. Комад траје сат и по и има и „путовања у прошлост”.

– Кроз два сегмента враћамо се у 1974. годину, време доношења последњег устава СФРЈ, када је Војводина добила аутономију и на крај осамдесетих година, у дане јогурт револуције и тадашњу друштвено-политичку атмосферу – укратко открива Шкорић, уз појашњење да су, поред њега, текст писали и Димитрије Бањац и Ненад Ћирјаковић.

Стручну помоћ добили су од драматурга Светислава Јованова, а редитељ представе је Петар Јовановић.

Неминовно је да питамо да ли импровизују и колико на сцени коментаришу актуелна дешавања?

– Зависи колико смо расположени. Понекад се договоримо пре, али има и спонтаних реакција – искрен је Шкорић.

Према његовом утиску, публика је шаренолика, мада прецизира да је највећи број обожавалаца архиватора запослених у државној управи од 25 до 50 година.

– Не верујем да је то публика која иде у позориште да гледа класичан репертоар. Нама не би сметало ако их наша представа мотивише да неком другом приликом оду и погледају неки класик – закључује Шкорић.