Лажљива плава птичица

Могуће је да су Британци апел комичара Расела Бренда – да његово бирачко твитер-тело са 10 милиона следбеника масовно гласа за лидера лабуриста Еда Милибанда – схватили као шалу. Гласали су за Дејвида Камерона. И ено Дејвида, код краљице је. Како сада Милибанд убија тугу? Можда пише тужне твитове?

„Политика” се уочи избора у Великој Британији бавила темом утицаја „Твитера” на изборе у Енглеској, подсећајући како су и шкотски сецесионисти уочи референдума у интернет-заједници имали значајну подршку. Шта сада раде Шкоти, после пропалог покушаја да побегну од Империје? Ено их, код краљице су.

У српској галаксији тог бескрајног сајбер-космоса влада слична друштвено-политичка илузија. Откако је сваки власник налога на друштвеним мрежама постао медиј сам по себи, а збир свих тих хаотичних мисли постао окосница медијског новог света, створена је илузија да твитераши одлучују не само о изборима већ и о животу на земљи.

Типичан пример за то је Саша Радуловић, који је своју политичку судбину скоро потпуно поверио тој превртљивој и лажљивој плавој птичурини, „Твитеру”. Тако се чини да Саша доминира у информатичком бирачком телу.

Кад изађе на свеж ваздух, добаци до један или два одсто. Сличну, скоро неподељену подршку има и његов имењак, заштитник грађана, током перманентног сукоба са „напредњацима”. Неизвесно је како би Саша Јанковић прошао на терену, уколико би постао нова тачка окупљања опозиције. Твитер-подршку за сада има, јер у ушанченом табору сајбер-лобиста нема изнијансираних мишљења.

Тако, када синдикалци окупају Вербића, то се поздравља као помоћ министру да не дехидрира. Док је, рецимо, Шешељ рафално твитовао против својих кумова и кумчића Томе и Вучића, твитер-заједница је слатко ћутала. Кад је Чанак признао да је планирао да „кокне” Коштуницу, твитераши су реаговали неподељеним – ћутањем. Ипак, када је Шешељ исту судбину срамно пожелео Чанку, твитер-заједница се изненада расанила.

И Вучићеви дворјани су се појавом првих сајбер-устаника мобилисали, те су створили своје ботовске ратнике. Имају и дневно следовање, сендвиче и сокове.

Није овде проблем њихова ухрањеност, већ то што ни једни ни други не разумеју обичан свет ван информатичког новог тоталитаризма, који, уместо да куцка поруке, махом куцка себе по глави. И, свако ко је међу твитерашима статусно неутралан, аутоматски је сумњив. Једнако и опозицији и „вучићевцима”.

Политичари дођу, па оду. Најгоре тек следи. Посматрам нашу дечурлију. Очи им сијају као дисплеји паметних телефона. Можда ће, већ у наредној генерацији, постати мала, слатка чудовишта. То већ није илузија. То је наша и њихова судбина.