Кад би Срби били Енглези

Ако рачунамо да парламентаризам у Великој Британији траје од 13. века, то значи да, ако смо оптимисти, можемо да очекујемо да ће политички лидери у Србији почети редовно да подносе оставке за половину времена које је било потребно Британцима, то јест за око 350 година. Ова шала Ђорђа Вуковића из Цесида можда делује мало претерано ако се сетимо да су прошле године Млађан Динкић и Војислав Коштуница поднели оставке због изборних пораза својих странака. Ипак, то је било први пут за четврт века модерног српског вишестраначја и тек треба да постане пракса – тако да Вуковићева шала за сада има добру основу.

За 52 минута јуче су пале оставке лидера три странке у Великој Британији које су на изборима оствариле слабије резултате од очекиваних. Наши лидери, Динкић и Коштуница, повукли су се са чела странака у два дана, али тек онда када су њихове партије остале испод цензуса. Двојици најдуговечнијих страначких првака у Србији, Вуку Драшковићу и Војиславу Шешељу, то, међутим, није падало на памет чак ни када су СПО и СРС остајали без скупштинских мандата.

Нико од виђенијих политичара није се повлачио ни када би пропао као председнички кандидат. Мада би у прилог оваквој пракси могла да послужи каријера Томислава Николића, који је у неколико председничких трка губио „за мало”, али није одустајао, да би коначно 2012. тријумфовао.  

Како размишљају наши трибуни? Борис Тадић је, рецимо, био вишеструко поражен на општим изборима маја 2012, али му није падало на памет да се повуче са чела Демократске странке. Изгубио је од Николића на председничким изборима, због којих је иначе себи „скратио мандат” (оставка није популарна реч у српском политичком миљеу), а то је, опет, директно утицало и на одлазак ДС-а у опозицију. Касније те године, Драгољуб Мићуновић је изјавио: „Не знам како је централно питање постало то хоће ли Борис Тадић поднети оставку.” И још је запитао који је то председник странке поднео оставку после пораза на изборима. Нису ни Милошевић, ни Коштуница, то није аутоматизам, подсетио је тада председник Политичког савета ДС.

Коштуница је то ипак учинио, две године касније.

Изданак ДС-а, касније оснивач и председник Либерално-демократске партије Чедомир Јовановић, чија је странка такође остала „испод црте” прошле године, поручио је још у изборној ноћи да је он последња особа која би поднела оставку када је тешко. Додао је и да се не осећа одговорним за изборни резултат и да се у кампањи није штедео. Потом је на седници Главног одбора ЛДП-а поентирао: „Ја сам председник странке, а председник странке не може да је остави.”

Али, у ситуацији кад лидери тврдоглаво истрајавају на челним функцијама, партије незадрживо вену као биљке, давно је приметио професор Владимир Гоати. Како је објашњавао у ауторском тексту за „Политику”, оставка се подноси јер у партији после изборног пораза неизбежно долази до пада ентузијазма, извесног опуштања, незадовољства... Ствара се губитнички менталитет, па круг функционера око лидера, настојећи да сачува партију као институцију која живи дуже од једног човека, бива покретач процеса који се завршава оставком вође.

Али, то није „филозофија” и политичара у Србији. Овде до прошле године није било оставки ако се изузме готово заборављени случај Мирољуба Лабуса, који је 2006. отишао са чела Г-17 плус, али тек пошто су га прегласали у тој странци. У Српској радикалној странци, рецимо, ништа се није мењало иако та странка годинама после 2000. није успевала да освоји власт, а побеђивала је на изборима. Тек када су Николић и Александар Вучић формирали другу странку, успели су да капитализују велику изборну снагу.

Питање живота и смрти

Да је код нас развијена политичка култура као у старим демократијама, напомиње Ђорђе Вуковић, на политичкој сцени не бисмо имали ниједног од политичара који су данас активни, јер су сви били губитници на неким изборима.

„Али, нисмо ми по томе специјални, пошто и друге недовољно демократски развијене земље имају слично понашање лидера. Кључно је то што се у таквим условима политика доживљава као питање живота и смрти. У развијеним демократијама они који изгубе на изборима имају где да се врате, имају своје професије”, истиче Вуковић и указује да је код нас то доста тешко извести, што због лидерских сујета, што због неких „послова” који зависе од тих функција.