Рајска јабука

Давно, у време ненародног режима, требало је изабрати функционера у некој месној заједници. Партија има свог кандидата, али људи запели за друга Перу, кога сви знају, воле и цене као несебичног активисту који помаже на све стране: од Црвеног крста до секције за шах.

Власти хоће свог човека, а тешко им да порекну доприносе друга Пере. Док се неко није сетио и заверенички пустио глас: Немојте друга Перу. Незгодно је. Имао је аферу са капутом.

Људи се повуку и изгласају припремљеног кандидата. Када је све прошло, неко се сети и приупита надлежног партијског друга: „Је ли, бога ти, каква је то била Перина афера са капутом?”

„Украли му капут прошле зиме.”

Сетио сам се ове анегдоте, погађате, поводом Саше Јанковића. С том разликом што садашња дешавања немају ама баш никакав анегдотски карактер. Да не понављам, све смо чули. Свако нормалан мора да се солидарише са болом родитеља који имају право да сазнају како су изгубили сина.

Како су „Информер” и телевизија Пинк тако напречац добили податке – добили, а не истражили – који брутално компромитују грађанина Сашу Јанковића, тренутно на функцији омбудсмана? Када поручи: „Одговорите ви мени, господине Јанковићу, како је убијен Предраг Гојковић”, одакле министру војном видовитост да тврди да се ради о убиству?

Не нервира то што мрачни „информери” уреднику Д. Ј. В. дотурају давно архивиране податке и што ружичасто телевизијско министарство Ж. М. објављује званична саопштења.

Нервира и вређа интелигенцију то што власти користе ненародну матрицу из приче о другу Пери. Зато расте Јанковићева популарност.

Ако власти имају неке своје разлоге да се обруше на друга Сашу, нека то кажу. Нека то буде легитимни део политичке борбе. Нека се отворе карте. Али не, власти би да прикрију оно што је сваком јасно: уместо сучељавања аргумената, покренута је прљава медијска кампања.

Премијер Александар Вучић се жали да има подршку само два медија. Управо два гореспоменута. Не бих рекао да то одговара правом стању ствари.

Који то медији оспоравају кључна начела премијерове политике? Да ли неко из медија константно оспорава процесе евроинтеграција? Малобројни противници бриселског преговарања и нормализације са Косовом једва да имају неке медије. Суштина реформских захвата у медијима се не преиспитује или се саботира.

Каква онда подршка недостаје? Слепа послушност која би водила апсолутизму? Биће да око тог питања улазимо у мрачне коридоре спреге власти и медија када треба обавити неке „задатке”.

Наравно да „Информер” и Пинк имају сва права овог света да изаберу уредничку политику. Да буду комерцијални и кад под тим подразумевају одбрану власти до последњег Саше Јанковића.

Али зар премијера није срамота да му бастиони подршке буду медији који немају ама баш никакав реноме политичке озбиљности?

„Информер” је вулгарни таблоид познат по „ексклузивности” информација сумњивог порекла и још проблематичнијих намера, али не крије амбицију да постане дворски лист. Телевизија Пинк, одавно симбол политичког камелеонства, у склапању пакта са властима руководила се, рекао бих, финансијским аранжманима.

Необично је како политичари не уче лекције прошлости. Контрола или превелики утицај на медије делују заводљиво, маме као рајска јабука, али по правилу се олупају о главу. Тако су прошли Слободан Милошевић и Борис Тадић.

Друштвене науке некада имају законе који су чврсти као закони физике или једначине математике. По тим законима, много пута потврђиваним у пракси, највећу цену платиће и већ плаћа – власт, а потом они медији који преторијански, послушнички и удворички пристану да буду извођачи радова.

То се зове бумеранг ефекат, који опозицији и многима ван ње омогућава да закључе да су српски медији у заточеништву премијера.

Овог 3. маја, на Светски дан медија, генерални секретар УН апелује да се новинарству „омогући да дише”, висока представница ЕУ за спољну политику подсећа да су слободни, разноврсни и независни медији „кључ сваког демократског друштва”, док генерални секретар Савета Европе упозорава да се „услови за слободу средстава информисања погоршавају”.

Ако изузмем ресорног министра, који по службеној дужности мора да каже да власти „безрезервно подржавају слободу медија” (Хауг!), наши политичари индикативно ћуте, што значи да немају примедби. Ствар је под контролом.

Не бих да од критике поштедим ни медије ни новинаре од којих се многи утркују да буду сервилни, на линији власти, док су други уплашени. Има их и подмитљивих. Сувише је новинара који очекују да се неко други бори за њихова права, да им власт на сребрној тацни преда утицај или регулише еснафски морал.

Морам ипак да премијера подсетим шта је говорио пре годину дана: „Ја и подстичем и молим (новинаре) да наставе са својим критичким расположењем, зато што нас то поправља и чини нас бољим.”

Кад премијер замоли, не треба се оглушити. Док премијер моли новинаре да „наставе са својим критичким расположењем” да би било боље, онда ја молим премијера да одговори зашто Србија наставља да тоне на лествици медијских слобода. Докле ће трајати дисциплиновање медија и укидање емисија? Зашто нема економских слобода новинара и већине кућа у којима раде?

Премијер ће морати да се спреми за критике које га тек очекују, да сачува присуство духа и да се суздржава када медији – подразумева се, озбиљно и одговорно – стављају под лупу одлуке које ће доносити.

Вучић ће тако у пракси потврдити своје речи о медијима и показати шта су му приоритети. Нема потребе да га на то подсећају стране дипломате. Његово је да не повлачи олако линију између критичара и критизера. Не барем док се не остваре први видљивији резултати реформи које је обећао. У супротном, платиће цех као и сви пре њега. Укључујући и оне који су, попут њега, пуцали од самоуверености.