Даме га купују – саме

Ненад Ратковић је пилот, електротехничар, инструктор вожње, продавац књига... Многи га препознају по црном шеширу и прслуку, уштирканој снежно белој кошуљи и широким чакширама, а већина зна као произвођача вина и надимку Бермет Алекс.

– Мој отац је био предратни пилот, краљев официр. Рат је провео у логору. По повратку је завршио машински факултет, авио смер, и добио службу у Скопљу – објашњава Ненад и наставља – отуда и моја љубав према авионима. Сањао сам да постанем пилот, али је отац рекао „не”. Нисам се мирио с његовом одлуком, али сам ћутао и терао по своме. Завршио сам електротехничку школу, уписао факултет, а уместо њега завршио школу запилоте у Задру и Тузли. Прешао сам у ЈАТ верујући да сам досегао сан, али нажалост „дуг језик” ме је скупо коштао, остао сам без посла... Од нечега се морало живети, па сам једно време био инструктор вожње, продавао књиге...

Вино као судбина

Ненад данас има нови сан...

– Од 2000. године се бавим производњом ракије, пелинковца „љиљин листић”, белог и црвеног бермета.

Почео је тако што је у Ердуту, с тамошњом винаријом 1992. године направио договор да продаје њихова вина у ринфузу.

– Само у једном дану сам у Новом Саду продао 27.000 литара вина, колико се није продавало за годину дана. Додуше, у то време је вино било јефтиније од пива. Деведесетих сам почео да печем ракије од кајсија и јабука што ми је донело и прву медаљу на новосадском Пољопривредном сајму. Ракија доноси више новца од вина, а и не може да се поквари. Вино „извољева”, тражи негу, посебне услове чувања... Али, вино је вино.

(/slika2)Почетак новог миленијума представљао је и ново поглавље у животу Ненада и његове супруге Љиљане. Свему је „кумовала ” муштерија која им се похвалила да купује вино да би од њега направила нешто лепо.

– Било је то ароматично вино са додатком осам састојака. Испробали смо рецепт. Нови производ тестирали смо на карловачком Грожђенбалу и донели одлуку да ако већ производимо, производимо најбоље, а од бермета, аутентичног сремско-карловачког слатког вина, бољег нема, – тврди Ненад. – Много пута бермет је послужило као „дишкреција”, када је требало издејствовати какве привилегије на бечком двору. Прича се да је њиме била одушевљена и Марија Терезија. Стизао је још пре 150 година и до Њујорка, био на винској карти „Титаника”... Куповали су га бечки племићи да би освојили наклоност које даме. Данас, даме ово слатко пиће купују саме.

– Бермет је и афродизијак, ко не верује нека проба, препоручује наш саговорник и додаје, не једном већ више пута, да свака флаша у различитим околностима, расположењу и атмосфери даје различит ефекат.

Многи га упоређују с италијанским вермутом.

– Слични јесу, али се бермет справља од мноштва трава и зачина. Мора да одлежи најмање три месеца да би се добила препознатљива арома. Бели бермет је слатко вино произведено посебним поступком уз додатак петнаестак разноврсних биљака почев од пелена, питоме нане, орашчића... Црвеном додајемо 22 различите траве и зачина. Производимо их уз помоћ енолога Слободана Маринковића и Јовице Попова.

Није лако бећар бити!

Да би пласирали своје производе Ненад и Љиљана не пропуштају прилику да их представе.

– То је неопходно да би се стигло до љубитеља божанске капљице. Наравно, то кошта. Прошле године сам на Пољопривредном сајму у Новом Саду, платио 8.000 динара по узорку. Тада је наш светли бермет освојио ласкаву титулу: шампион квалитета – бермет 2007.

У витрини овог узорног винара је око 120 медаља, последња, златна, у класи белих вина и шампионски пехар су са прошлогодишњег европског првенства у Мађарској.

– Жене су се одлучиле за бермет винарије „Алекс” – каже Ненад и додаје да је у седам комисија на оцењивању десертних вина радило по седам жена.

Био је „Нашу Бачу”, како су Ненада прозвали Кинези, и на Међународном сајму хране и пића у десетмилионском Ксиану.

– Шансе су нам велике на њиховом тржишту, јер им је грожђе лоше, каже Ненад и додаје – Кинези су ми учинили част позвавши ме да гостујем на њиховој телевизији, али је за мене највећи шок био када сам се при доласку у један њихов ресторан на дегустацију вина „суочио” са сликом висине пет метара, на којој сам био ја с берметом у руци. Други шок је уследио када су ми понудили посао. Мислио сам да се ради о вину, а реч је била о снимању спотова у сремачкој ношњи.

Ношња јесте део маркентиншке стратегије, али њу треба умети носити, тврди наш домаћин. 

– Прошле године је нас седморо, у румунском месту Рекас, поред Темишвара, примљено у европски вински витешки ред „Свети Ђорђе” који је поново установљен 1984. године у аустријском Ајзенштату и тако наставио традицију која потиче из 13. века, с циљем да шире винску културу уз слоган: „Чаше горе, оружје доле”. Ненад је међу њима био –једини изузетак јер је за разлику од осталих витезова у тегет оделима, био у белој кошуљи и чакширама.

Причи нигде краја, а вино све више опија, док Ненад ликује:

– Лепо каже мој пријатељ Брица из Голубинаца: „Не мож' свако вино пити, није лако бећар бити!”