Сусрет после 28 година

Од нашег специјалног извештача

Москва – Ходао је полако, али усправно и без штапа. У униформи адмирала флоте Совјетског Савеза, с орденом Лењина на грудима, херој Совјетског Савеза. Међу масом ветерана на Црвеном тргу тражио сам погледом некадашње највише војне личности СССР-а, министра одбране маршала Јазова и команданта Варшавског пакта маршала Куликова. Они су још живи, док је маршал Ахромејев, бивши начелник Генералштаба оружаних снага СССР-а, убијен у покушају пуча у августу 1991. године. Са свима њима имао сам интервјуе пре много година. СССР и Југославија још су постојали.

У првом реду свечане трибине на Црвеном тргу, одмах до главне трибине, седели су ветерани, генерали и адмирали Совјетског Савеза и Русије. Сви у униформама и с одликовањима. Неки и с унуцима на крилу. У рукама каранфили или руже.

– Да ли сте можда видели маршале Јазова и Куликова – упитао сам једног виталног дедицу генерала Совјетске армије.

– Јазова нисам видео, али маршал Куликов је отишао на главну трибину да седне до председника Путина.

Традиција с колена на колено: ветерани и унуци на паради Победе (Фото М. Лазански)

И онда сам га угледао. Заправо, онако висок и достојанствен, господског стила, наслутио сам да би то могао бити он. Али 28 година је прошло од нашег сусрета у Москви.

– Извините, да ли сте ви адмирал флоте Владимир Чернавин?

– Да, ја сам.

Био је мало изненађен што га неки новинар уопште и препознаје у маси униформисаних људи.

– Адмирале, ја сам онај југословенски новинар који је с вама радио интервју за загребачки „Данас” далеке 1987. године. Били сте тада командант Совјетске ратне морнарице. Примили сте ме у вашем главном штабу у Москви. Причали смо о совјетским и америчким нуклеарним подморницама, о Охотском мору и Курилима. Сећате ли се?

– Дааа, како да не, сећам се.

Загрлили смо се. Нисам сигуран да ли ме се заиста и сетио или је то рекао из пристојности, али интервју с њим пренели су тада у деловима шпански листови „Камбио” и „Диарио”, као и јапански „Секуритариан”. Шта се све од тада у свету променило и шта ће се све променити после ове параде на Црвеном тргу...

Пуна пажња ветеранима Великог отаџбинског рата, они могу да носе униформе не само за празнике (Фото Мирослав Лазански)

Поздравио сам се с њим као с неким изгубљеним рођаком којег после дуго година срећем у белом свету. Био је командант Совјетске ратне морнарице од 1985. до 1993. године, служио је у ратној морнарици све од 1944. Племените црте лица остале су исте, тако сам га и препознао, иако је напунио 87 година. Док је пролазио поред првог реда с ветеранима четворица морнаричких пензионисаних официра, два адмирала и два капетана бојног брода, сви у униформама с безброј одликовања, устали су и салутирали му. Благо им се наклонио. У погледима које су му упутили схватио сам зашто је адмирал флоте Владимир Чернавин изабран да наследи чувеног адмирала Горшкова, оца совјетске поморске доктрине.

У погледу нижег официра упућеног вишем официру можете да препознате морал и кодекс неке армије. Тај поглед никада не лаже онога ко зна да чита. Схватио сам и зашто је Владимир Путин цитирао руског цара „да Русија има само два сигурна савезника, руску армију и руску флоту”.

На Црвеном тргу се најбоље видела та природна веза руског народа и руске војске, свако је носио неко војно обележје, од госпођа и млађих дама обучених по последњој моди, до обичног света. Можда су Руси управо кроз армију опет постали свесни своје светске величине. Јер симбол снаге некадашњег СССР-а биле су интерконтиненталне ракете.

Или, можда и Руси знају ону „ко не храни своју храниће на крају туђу војску”...