"МИ СМО ВАШИ ПРИЈАТЕЉИ"

Не знам да ли је неко већ направио то поређење. Асоцијација је, наиме, толико наметљива да је мало вероватно да је нико није уочио. У филму "Марс напада", црнохуморној пародији на вечиту тему инвазије ванземаљаца, има сцена која неодољиво подсећа на начин на који Сједињене Државе воде политику према Србији, као, уосталом, и већем делу човечанства.


У овом карикатуралном римејку "Дана независности" описује се "блиски сусрет" Земљана са нападачима из свемира, при чему је мени најинтересантнији и најбизарнији начин на који командант марсоваца ("амбасадор") и његови пратиоци монотоним, синтетизованим гласом непрестано изговарају: "Долазимо у миру", "Ми смо ваши пријатељи" – и у исто време махнито пуцају из неког чудесног оружја које све претвара у прах. Тако и јато "голубова мира", пуштених у небо у част историјског сусрета, као и гомилу еуфоричних новинара, хипика и мировних активиста окупљених да уживо присуствују овом "сусрету светова" и тријумфу међупланетарног мултикултурализма.

У не мање симптоматичном наставку приче, после почетног шока, амерички државни врх разматра даље потезе и закључује да је очигледно дошло до неког неспоразума ("можда голуб и маслинова гранчица код њих представљају нешто друго него код нас?"), да не треба доносити пренагле закључке у погледу рђавих намера марсоваца, те да свакако треба пружити још једну шансу миру и уз још труда дошљаке са планете рата уверити у сопствену добру вољу.

Зато позивају високог госта да се испред марсовске делегације обрати конгресу и прича се понавља – спржени конгресмени, уништене зграде – после чега је коначно ипак спласнула и миротворачка атмосфера у редовима председникових мултикултурално настројених саветника.

Разуме се, на крају баладе нападачи с Марса биће протерани, а човечанство спашено – барем до наредног филмског искушења. Али, описана сцена у којој агресори са Марса попут навијених лутака изговарају оно чувено "We come in peace" и при томе пуцају на све што им се нађе на путу, долази ми у сећање сваки пут кад гледам како одлазећи амерички амбасадор Мајкл Полт, али и други високи амерички званичници од Данијела Фрида до Николаса Бернса и Френка Визнера, приликом својих честих иступа и пречестих посета, непрестано понављају своју једноличну и све отужнију мантру – "Ми смо ваши пријатељи", "Надгледана независност према предлогу посредника Мартија Ахтисарија је за све најбоље решење".

Истина, ови наши "пријатељи", срећом – још увек – не пуцају. Али се често понашају као да су пали с поменутог Марса, док нас, с једне стране, уверавају у своје добре намере и истовремено убеђују како је у нашем најбољем интересу да Косово што пре постане независно. Не губећи време, баш као прави пријатељи, свим средствима непрестано раде на томе да нас сместа "ослободе" тог косовског баласта ("ионако не бисте знали шта да радите са два милиона косовских Албанаца"). И још, при томе, ваљда да не би било никаквих дилема у погледу поменутих пријатељских намера, чине све што је у њиховој моћи да Босна и Херцеговина буде што јединственија, Црна Гора што независнија – а Војводина што аутономија.

Претеривање? – Плашим се да није. Антиамериканизам? – Ни на крај памети. Теорија завере? – Ни случајно. Напросто реализам. Чиста емпирија, мрвица здравог разума и елементарног самопоштовања.

Ко не би волео да му је, рецимо, Бил Гејтс пријатељ, да га воли Шерон Стоун – или макар Мајкл Даглас? Међутим, будући да већина од нас није те среће, морамо се задовољити оним што је реално – пријатељима са посла, рођацима из унутрашњости, касирком из оближње самопослуге, или другарицом из школске клупе.

Слична је ствар са државама и народима. Ко не би волео да за савезника има највећу светску силу? Тим пре што су генерације оних који тренутно воде главну реч у српској политици и јавном животу суштински формиране у снажном вестерналистичком духу, који је, делом аутентично, а делом из отпора комунистичкој догми, потенцирао један готово култни однос према традицији америчког либерализма и "америчког начина живота".

Познајући већи део српског политичког естаблишмента, смео бих ставити руку у ватру да би – можда са изузетком Томе Николића, премда је и он почетком деведесетих имао своју "атлантску" и американофилску фазу – сви они више волели да у текућем косовском сукобу имају САД на својој страни. Или макар да могу рачунати на колико-толико избалансиранији и неутралнији став Сједињених Држава по том питању. Али не могу. И то је реалност пред којом више не вреди затварати очи. Баш као ни залудно маштати о Шерон и Мајклу – тим пре што ни они више нису оно што су били почетком деведесетих. И с том разликом што нам поменути глумачки двојац није нанео никакво зло. А амерички пријатељи, нажалост, јесу.

Зато је потребно много глупости, много пара или много мазохизма да би се чак и у овој данашњој српској политичкој елити нашла критична маса оних који су спремни да падну на такве "марсовске" изливе америчког пријатељства. Узалуд "амерички кутци" по српским градовима, залуд "награде за истраживачко новинарство" које додељује амерички амбасадор, залуд билборди и неукусно рекламирање појединих хуманитарних акција, залуд Њујорк тајмс у Политици, залуд неки корисни пројекти УСАИД-а...

Колико је Србији стало до добрих односа са Америком и преко чега је њена политичка елита због тога све спремна да пређе, могли смо се уверити више пута током ове деценије. А они који из било ког разлога подгревају илузију да Србија – на пример, поводом Косова – може и треба да учини још нешто више, ма како се представљали и звали, не желе добро ни Србији ни српско-америчким односима. Полтов наследник и они који ће га овамо послати то би морали имати на уму.