Истина на зиду тамнице

Панчево – Михаљу Бољанцу је обилазак изложбе „У име народа” постављене у Народном музеју Панчева променио живот у тренутку. Баш као и остали посетиоци недељног стручног вођења, он је са ћерком и сином загледао фотографије, ишчитавао пратеће текстове... да би на крају једног лагума, у подруму времешног здања, наишли на готово недирнуте притворске ћелије некадашњег Магистрата из прве половине 19. века. На једном од зидова, ћерка је угледала графитом исписана имена Саве Бољанца и Трајана Буздике, својих предака који су ту годину дана били заточени.

– Ту, пред нама, стајала су имена мог деде-стрица Саве и брата моје бабе Трајана, као и година 1944. Запрепастио сам се, јер је то је прва чињеница о њиховом нестанку после седам деценија. До сада, из бабине приче, само сам знао да су управо те године, једне октобарске ноћи, Сава и Трајан одведени и од тада им се губи сваки траг. По њих и још шесторицу сељана, у глуво доба ноћи, дошли су неки људи у цивилу. Потрпали их у запрежна кола, а Трајану су шаке напуњене масном содом. Везали га за иста кола и одвукли. Било је прича да су завршили у Панчеву. Наводно су радили по казни у Црвеном магацину на пристаништу. Сада видим да су најпре били приведени и затворени у ову тамницу – прича нам Бољанац.

Ондашње сеоске власти (знају се, каже, и тачна имена тих људи) прогласиле су Михаљеве претке за фашисте, народне непријатеље и кулаке. Међутим, он је сигуран да је то једино зато што су сметали као угледни и добростојећи домаћини. Трајан је био и кнез села, Сава његов заменик, а бавио се и откупом житарица, имао своју сушару и силос. Сва та имовина обојици је конфискована.

– До пре десетак година није ни смело да се прича о томе. Знало се и да су спасавали Цигане и Србе, мењајући им у документима презимена у румунска, а на зао глас су дошли и због свог чланства у Југословенској радикалној заједници, за шта имам и писане доказе. Мало нам је лакше, јер смо дочекали да буду рехабилитовани 2011. године – каже наш саговорник.

Породица Бољанац је пронашла Саву и Трајана и у евиденцији 70.000 страдалих и несталих, која је део пројекта „У име народа – политичка репресија 1944–1953” аутора др Срђана Цветковића, који је и сам био изненађен тамницама које крије панчевачки музеј у самом центру града.

– Када смо први пут видели ходнике и део подрумског простора музеја, рекли смо да овде морамо да направимо изложбу о политичким затвореницима и страдању људи. Не постоји, да ја знам, тако очуван аутентичан простор, у ком још на зидовима тамница живе приче. Да ништа није дирано, кречено или интервенисано. Ето, десило се да неко и пронађе своје претке, што је заиста реткост, и на неки начин доказ да смо били у праву, али и не само то. У нашим базама података, људи широм земље, па и овде мештани Долова, Старчева, Банатског Новог Села... проналазе одговоре шта се десило њиховим члановима породица. Има и оних који су доносили своје експонате. Тако је ова изложба, временом, постала место размене информација, података и дискусија о тој тамној страни наше историје и жртвама револуције – каже др Срђан Цветковић.