Бишон и ја

Мој пас се зове Бафи и нешто је већи од мобилног телефона који користим. Пса расе бишон купио сам ћеркици како бих јој одвојио поглед од дисплеја различитих електронских справица и евентуално јој покварио другарства по друштвеним мрежама. Постоји и други разлог, који родитељи нерадо помињу када деци купују псе. Удовољавамо клинцима који су по цео дан сами.

Али, ако грижу савести оставим по страни, разуме се да сам, попут осталих очева, приметио како ми, после куповине Бафија, уши све више и више расту, док Бафију остају исте. Тај осећај појаве магарећих ушију има неколико нас комшија који шетају те беле, чупаве псиће који толико подсећају на играчке на навијање. Само им треба мењати батерије, говоре малициозни власници великих керова, док се окупљамо у рану зору. Ћеркица за то време, наравно, спава.

Ако се сложим с тезом да власници личе на своје куце, истина је, барем са становишта естетике, поразна по мене. Мачо мушкарац, наиме, шета опасне псе јер је то, поред силиконске цице, његов статусни симбол. Бафи и ја, међутим, изазивамо другачије асоцијације, те сам постао предмет подсмеха не само своје ћерке коју дрма пубертет.

Али морам да признам да је осећај који гајим према том кученцету јачи од поразног призора који изазивамо док шетамо. Нисам, заправо, никада сигуран ко је заиста на повоцу.

Постоји још нешто због чега се распилавим док причам о Бафију. Пацификација и феминизација нације има неколико појавних облика, али је свакако једна од највидљивијих та што за кућне љубимце, уместо махом крволочних питбулова, ротвајлера или шарпланинаца, последњих година бирамо малецне беле псиће. Оне попут Бафија.

По броју људи који имају бишоне, малтезере и остале кучиће играчке, могло би се закључити да постајемо покорни грађани. Али, бар имамо педигре.

Бишони постају готово регуларни чланови породица. Они су нека врста господских псића. Нису џукеле, не лињају се, немају препознатљив мирис, тако карактеристичан за псе. Бирајући њих, као да кажемо да смо и ми припитомљени и уклопљени у стерилни, нови свет неолибералног доба, који је дефинисао највећи филозоф неолибералне епохе. Не мислим на Славоја Жижека, већ на Екрема Јеврића, који је наше ништавне животе описао у стиху: „Кућа – посо!” Уз додатак који је логичан. И кредит за стан, и бишон на узици!

Има можда још један разлог зашто у данашњој Србији нема толико великих џукела. Наиме, те зверке једу бар кило меса на дан. А љубитељи паса једва имају и за лебац. Бафи, међутим, једе као канаринац.