Сећање на железнице бивше Југославије

Разговор смо започели седећи на фотељама које је некада користио Мехмед Спахо, министар саобраћаја из времена владе Милана Стојадиновића, а наставили га у угодно свежим ходницима, међу предметима који живописно причају причу о историји железнице. У галерији Железничког музеја налазе се многобројне макете старих композиција и локомотива, али и оних нових, дрезине и машине, униформе, фотографије, понеки део намештаја некадашњих салон-вагона краља Петра и Франца Јозефа… Попут неког паралелног, херметичног света усред саобраћајне вреве Сарајевске и Немањине улице. Од данас у 13 сати па до 3. јуна у просторијама овог музеја налазиће се несвакидашња поставка „Шест величанствених”, која ће бити доступна посетиоцима и током сутрашње Ноћи музеја.

Осим што ће публика моћи да се упозна са битним моментима развоја свих шест железничких станица бивше заједничке државе, при чему је обухваћен историјски период од 1849. године до данас, већина експоната моћи ће да се види први пут. 

– Реч је предметима који више деценија или никад нису били приказани јавности у Србији, а који, већином, припадају фонду Железничког музеја у Београду, али и фондовима Хрватског жељезничког музеја, Железничког музеја у Љубљани и Градског музеја у Скопљу – каже Ивана Јовичић Ћурчић, кустос музеја, која ауторство над поставком дели са Јеленом Миљевић, архиваром музеја. 

Осим фотографија, архивске грађе, нацрта и планова изложене су и реконструисане униформе са оригиналним ознакама, оригиналне капе, мач који је коришћен на српским државним железницама, печати из периода Дугог светског рата из Љубљане и Сарајева, потом возне карте али и уметничке слике.

– Будући да је железница често представљала инспирацију уметницима, у музеју се чувају дела значајних сликара попут Николе Граовца, Гордане Јовановић, Станета Кумара, Ђуре Хондраја и Андрије Папкова. У нашој збирци имамо више Кумаревих дела, који је био железничко дете, па је њоме био фасциниран. Многобројни су његови пастели и цртежи са железничким мотивима, првенствено из Словеније – објашњава наша саговорница. 

Тек када се на једном месту погледа цела поставка, постаје јасније због чега је с временом долазило до промене значаја појединих станица, чије је повећање или смањење, нарочито на Балкану, било у тесној вези са бурним историјским променама које су се дешавале на овом поднебљу. И управо стога што је железница увек била важан сегмент чворишта путева, на којем се, стицајем околности, налази и наша земља, и јер су се око ње увек ломила копља, запослени у музеју решили су да оплемене и своју сталну поставку. 

– Ове године славимо 65 година од оснивања музеја и тим поводом представићемо нову сталну поставку. Покушали смо да идеју развоја железнице представимо још од легендарног точка, без којег не би било ни железнице, па преко свега осталог што чини историју њеног настанка током различитих периода историје Србије. Желели смо да изложбу учинимо едукативнијом и да, истовремено, на најбољи начин искористимо скроман простор који имамо, па смо је појачали информативним, исцрпним легендама на српском и енглеском језику. То је веома важно пошто је наш музеј специфичан – разуђени смо диљем Србије, наше локомотиве и вагони налазе се на трговима многих градова, добар пример за то је типично железничко место Лајковац. Све што има везе са железницом, закони и многа решења, планови старих возова и нових који тек пристижу, архивира се код нас, а имамо и огромну библиотеку. Стална поставка због тога пуна је раритета, поменућу само један – део оригиналног стуба са станице у Скопљу, која је страдала у великом земљотресу – истиче Синиша Јочић, управник музеја.

Добар пример музеја у Љубљани

Депои Железничког музеја су препуни, али у овом тренутку не постоји могућност да се све драгоцености које тамо постоје и изложе. Како каже Јочић, проблем простора Словенци су одлично решили.

– Музеј у Љубљани је мера којој ми можемо да тежимо. Они су стару ложионицу претворили у музеј, што је одлична идеја јер је тамо могуће без проблема паркирати локомотиве. Ту су комфорно изложили артефакте, све је на једном месту, и то у центру града. Надам се да бисмо и ми у једном тренутку могли наш музеј да сместимо у неки сличан, већи, а адекватан простор, не рачунајући експонате као што је „Шарганска осмица”, који су посебне амбијенталне целине, туристички врло атрактивне – сматра Јочић.