Прогоњене љубави и украдена срца

Кан – У првих пет такмичарских дана 68. Кана виђени су неки од главних овогодишњих фестивалских адута и, како до сада ствари стоје, листу најбољих филмова предводи мађарски дебитант Ласло Немеш са „Шауловим сином”. Сасвим је могуће да ће управо он бити један од фаворита канског жирија, предвођеног браћом Коен.

Из много разлога не би никога изненадило уколико би му чак припала „Златна палма” за најбољи филм. И то не само због тога што је ово још једна филмска прича о холокаусту и ужасима у логору Аушвиц који се никада не смеју заборавити, због чега је филмове на овакву тему тешко изоставити са листе награђених. Овде је, пре свега, реч о изузетном остварењу кохерентне и ригорозно процесуиране режије, у којем је на прилично оригиналан начин, уз визуелну надмоћност, испричана позната прича (сценаристи су Немеш и Клара Ројер), али овог пута са призорима који као да су изашли из Дантеовог пакла, које гледалац дубоко проживљава активно домаштавајући све оно што визуелно изостаје из оптички сужених кадрова.

Из филма „Јастог“ Јоргоса Лантимоса

Немеш, који је испекао занат и као аутор кратких филмова, али и асистент Беле Тара (у филмовима „Пролог” и „Торински коњ”), у „Шауловом сину” тематизује побуну јеврејских логораша (о чему је већ говорио и Клод Ланцман у незаборавном филму „Шоах”), фокусирајући се на судбину мађарској Јевреја Шаула Аусландера, члана логорског Зондеркоманда. Ови логораши били су задужени за чишћење и проветравање гасних комора, паљење и одржавање пећи у које су се свакодневно бацала тела убијених Јевреја, за вођење логораша у смрт, за сортирање њихове одеће и вредних ствари, за прање крвавих подова, за одвожење и бацање људског пепела у реку. За Шаула, баш као и за друге „зондеркомандовце” овај „посао” постаје дневна рутина под надзором есесоваца, обавља се без икаквих емоција. Све до тренутка када међу лешевима угледа тело дечака за којег ће помислити да му је син, али и „божији гласник”, када почиње његова грозничава борба за сакривање тела и спречавање његовог спаљивања...

На листу најбољих, до сада виђених филмова, уз „Шауловог сина” и поетичан филм „Наша мала сестра” Коре Един, високо се попео и „Моја мајка”, нови филм италијанског маестра – писца, редитеља, глумца и продуцента – Нанија Моретија. У њему овај аутентични аутор нуди неку врсту ауторефлексије, снимајући филм у филму и нудећи неколико врста међусобно испреплетене реалности.

Из филма „Моја мајка“ Нанија Моретија

С једне стране, ту је реалност стваралачких мука, с друге, суочавање са смрћу мајке, а са треће, реалност данашње Италије у економској кризи. Занимљиво, овога пута Моретијев алтер его је жена, редитељка Маргарита (изврсна Натали Бај). Себи је наменио споредну улогу, тумачи лик редитељкиног брата инжењера, који оставља посао да би седео поред мајчиног болничког кревета, али је зато мушку главну улогу – ролу америчког глумца у Маргаритином филму – поверио Џону Тортуру. Поигравајући се са идејом о учешћу америчких „звезда” у италијанским филмовима, Нани Морети обезбеђује и обиље комичности у иначе дирљивом, емотивном и деликатном, драмом набијеном филму…

И филм „Јастог” грчког редитеља Јоргоса Лантимоса, који је претходно освојио свет са филмом „Очњак” (мање са филмом „Алпи”), може се сврстати на ову листу о којој говорим. Реч је о црној комедији која је упркос свој јези и морбидностима прилично забавна и добро контактира са публиком. У „Јастогу”, снимљеном, иначе, ван Грчке, на енглеском језику и уз учешће славних глумачких имена попут Колина Фарела, Рејчел Вајс, Лее Сејду, Лантимос нуди причу о несвакидашњем „логору” у блиској будућности, у којем владају тоталитарна правила по којима су људи принуђени да живе у паровима (и то само хетеросексуалним или хомосексуалним, бисексуалност се не толерише).

Из филма „Звиздан“ Далибора Матанића

Тај изоловани „логор” је заправо стари хотел у који се смештају самци, уз задатак да за 45 дана пронађу себи партнера. Уколико у томе не успеју, запослени у хотелу ће их трансформисати у животиње које су сами означили као пожељне или ће их елиминисати (убити). И колико год све ово деловало „ишчашено”, Лантимосов „Јастог” прилично добро функционише као филм у којем се огољавају друштвене конвенције, а брачне и полне комуникације доводе до тоталног апсурда…

Синоћ је виђен и фино, иако помало хладно постављен филм „Керол” америчког независног аутора Тода Хајнеса, екранизација једног од значајнијих америчких романа 20. века – „Цена соли”, који је ауторка Патриша Хајсмит објавила 1952. под псеудонимом Клер Морган. И док Хајсмитова у роману, који се сматра пионирском прозом о слободној љубави између истог пола, успешно преноси изузетну снагу и дубину емоционалне и физичке интимности између две жене, у филму Тода Хајнеса снага тога изостаје. Све је визуелно умивено (врхунски, иначе снимљено), романтизовано и помало стерилно, али су ликови Терезе Белвит (сценска дизајнерка која ради на одељењу играчака у робној кући како би зарадила за живот) и Керол (имућне жене пред разводом и паклом одузимања детета), снажно дочарани захваљујући глумачким изведбама Кејт Бланчет (као Керол) и Руни Маре (Тереза)...

Вуди Ален на Канском фестивалу

У паралелном такмичарском програму „Известан поглед” виђен је хрватски филм „Звиздан” Далибора Матанића, у чијем је настанку као мањински копродуцент учествовала и Србија. На сцени у Театру Дебиси уз Матанића и главне глумце, поклонила се и наша славна глумица Мира Бањац (изврсна у улози баке), а као копродуценти су представљени и Мирослав Миша Могоровић и Ненад Дукић. „Звиздан” је до сада најзрелији Матанићев филм, својеврсни триптих о забрањеној љубави. Љубавни парови из 1991, 2001. и 2011. године на разне начине су онемогућавани да остваре своју љубав иза чега заправо стоји историја два суседна села – хрватског и српског, оптерећена сукобима, нетрпељивошћу и нетолеранцијом. Сваки од три филма у филму има другачије друштвено политичко окружење, али је емоција иста, као и жеља да се превазиђе националност и пронађе човек и љубав...