Молим, један велики аплауз

Није неопходно позивати се на песника и сатиричара Душка Радовића и његову препоруку родитељима да не пуштају децу на телевизију ако им желе добро. Нарочито, да не буду водитељи.

Реализовано по моделу необавезног, музичког ријалити програма, „Европско лице“ (понедељак, Први програм РТС-а) потврђује да је тешко постати и бити ТВ лице. Шест месеци је трајала селекција и обука талената да би, на крају, два мушко-женска пара стекла право да се као водитељи појаве на Беовизији. Песма Евровизије је у перспективи.

Осим прикладне спољашности, као нечег што се подразумева, млади кандидати су морали да поседују знање и да овладају одређеним вештинама: исправан говор матерњег и страних језика, певање, играње, сценско понашање, глума, имитација, импровизација и сналажење у непредвиђеним ситуацијама.

Њима ваља пожелети срећу, да не сагоре у ватри у коју ће ускоро бити бачени. Они ће се, заправо, појавити на приредбама пред публиком које ће преносити телевизија, што се разликује од седења (или стајања) у студију, најављивања прилога или разговара са гостима.

Мисли се да је много лакше бити аниматор забавно-музичког програма него такозваних озбиљних, информативно-политичких емисија, што не мора да буде тачно. И тамо где се вреднује, пре свега, памет, познавање одређених друштвених дисциплина, политике или науке, пожељна је сналажљивост посута шармом. Ако је нема, то вам је као пита од вишања без прах-шећера. Кисело!

Није свеједно ни да ли програм иде уживо или је унапред снимљен па су исечене баш упадљиве глупости. Затим, да ли је у студију један или пет саговорника, па водитељ мора свима да посвети подједнаку пажњу. Да их натера да живну, наведе да кажу нешто ексклузивно, подсећа на време и прекида ако се распричају.

Лични непријатељ

Шампион живог програма је Жика Николић у „Шареници“ суботом и недељом на Првом програму РТС-а. Не тако давно, нешто слично је радио Бранислава – Бане Вукашиновић („Докторе, како је то бити мајка“), са брзопотезним смењивањем гостију, музике и прилога. Жика Николић своју дужност схвата као саобраћајац на раскрсници. Окреће се тамо, окреће се овамо. Не уноси се много у разговоре, често не зна ко му је све у студију ни што су дошли, а повремено има и нападе љутње упућене екипи у режији ако не реагује довољно брзо на његове захтеве и празнине. Стилиста му је лични непријатељ. Али, рејтинг га диже у небеса, Србија га гледа нетремице, то му се не може оспорити. И не може се порећи да се труди да научни плесне кораке, окретне и друге игре.

Кад може Жика, што не би могао и Милош Миловановић у „Дизању“ на ТВ Б 92 (среда) који је, уз то, школован музичар. Понела га музика. Боље и то него да дрема док не почне „Кажипрст“.

На сеанси „откуд ја овде”

Да буду добро расположени, то су себи као прво правило уписали смешљива Јована Јанковић и нарцисоидни Срђан Предојевић, мада није увек лако разазнати шта је смешно и чему се кикоћу у Јутарњем програму РТС-а. Њихово полуприватно чаврљање није ништа према комотности, самопонесености и „уметничкој слободи“ Лее Киш-Јокић у „Викенд визији“ и „Недељном поподневу“ или Јелене Бачић-Алимпић у „Браво шоуу“ на ТВ Пинк.

Леа Киш, која је прошла озбиљнију водитељску школу на РТС-у, сада се понаша као да јој је неко променио чип. Кад се због нечег узбуди, цичи као миш у мишоловци. Изиграва кафе-куварицу шетајући по студију са послужавником. Уместо помоћника режије, чији би то требало да буде невидљиви посао, стално моли госте за „један велики аплауз“.

Јелена Алимпић је по држању и пренемагању сасвим превазишла своје узоре са естраде који су, иначе, њени стални пацијенти на сеанси „откуд ја овде“. Ненадмашна је у постављању најневероватнијих питања. (Бре, жено, како те не мрзи да по цео дан седиш у Скупштини, питала је недавно посланика Светлану Китић, а која јој је у истом стилу, ваљда да се бар мало заштити од фамилијарности, одговорила да, бре, жено, ништа није тешко кад се хоће и мора). Поштапалице су јој: браво и свака част. То су њене једине реакције у сваком дијалогу.

Па, свака част, водитељке. Заслужиле сте велики аплауз. И нестанак струје.