Због Звездиног домара постао партизановац

Крај маја ватреним фудбалским навијачима доноси неописиву радост – финалне утакмице у европским куповима. И Београд, са своја два велика клуба, имао је славне тренутке у прошлости. Звезда је постала шампион у Барију, а Партизану је титула измакла у бриселском финалу 1966. године. Био је то истовремено и крај славне генерације „Партизанових беба”.

– Били смо сувише јаки за тренере и управу. Под изговором да им је потребна свежа крв, распродали су нас и годинама после тога Партизан није могао да се опорави и оствари нешто значајније ни у домаћем првенству – каже легендарни првотимац те генерације, славни голман Милутин Шошкић, који је пре фудбалског пензионисања провео тринаест успешних година у Америци, као тренер голмана репрезентације САД. Учествовао је на пет светских првенстава, на четири као члан стручног штаба Американаца, а на једном као голман, 1962. у Чилеу, када смо били четврти. Његова голманска каријера прекинута је већ у 31. години, али је зато дуго радио као тренер, прво у ОФК Београду, па Партизану, Кикинди, кратко време у Пожаревцу...

На клупи америчке репрезентације седео је 235 пута, као члан стручног штаба. Ту се упознао и са многим личностима из америчке aдминистрације – Кисинџером, Гором, Клинтоном... Својим знањем и искуством створио је сјајне голмане који су познати и нашој спортској јавности, као што су Бред Фидел, Тим Хауард, Бред Гузан, Кејси Келер и многи други који су завршили у енглеској Премијер лиги. Добио је и америчко држављанство и понуду да до краја живота буде тренер голмана САД. Понуду није прихватио. Хтео је да се врати кући. У Америци се задржао дуже него што је намеравао јер је желео да помогне супрузи која се лечила од рака, али, на његову велику жалост, помоћи није било.

Одрастао је у Пећкој патријаршији, у време рата, с мајком, браћом и сестрама. Свако јутро и вече одлазио је у цркву на богослужење. Вера је од тада испунила његов живот, одредила га за сва времена. И кад му је било најтеже у животу, налазио је снаге да се не преда, да буде јачи од сваке невоље. Данас проводи мирне пензионерске дане, чита, прати спортске догађаје и одговара на писма симпатизера. Још их има, нису га заборавили. За многе ће увек остати њихов омиљени Шоле. Шаљу му слике са давних утакмица и траже аутограме. Добио је и једну своју фотографију у дресу који је изгубио, са знаком Фифе, када је 1963. године у Енглеској играо за Тим света.

Прошлост пуна догађаја... Звезда је могла да има великог голмана, али случај је хтео да заврши у Партизану. Већ је тренирао за „црвено-беле”, у пионирима. Међутим, једне суботе, домару чика Дулету Жапцу, Звездиној легенди, ишло се кући раније, тренер Митке није дошао на посао, разболео се, и домар пошаље клинце кући. Они успут чују како удара лопта иза Шарене ћуприје, па право тамо, на Партизанове терене. Више се није ни враћао у Звезду, партизановци су га одмах врбовали, почео је да игра, прво у нападу, а нешто касније и да брани.

– Све ми је то лако ишло, брзо сам напредовао, из године у годину, дошао сам и до младе репрезентације Југославије, па до А тима. Одиграо сам тачно педесет утакмица – говори Шошкић, који је са репрезентацијом Југославије освојио и олимпијско злато, а у каријери има убележен и наступ за Тим света.

– Ништа нисам у животу прескочио, ништа ми није поклоњено, све сам тешком муком зарадио. Три пута сам био спортски мртав, отписан, једном колено, а два пута сам ломио ногу. Већ са 18 година повредио сам лигаменте, то је тада била неизлечива повреда. Ђани Поповић, који је био шеф Титових лекара, рекао је на конзилијуму да немам никаквих шанси да наставим са спортом и да ћу остати инвалид. Био сам много жив, волео сам сунце, ваздух, природу, а три месеца лежао сам непомично у болници „Драгиша Мишовић”. На срећу, у соби са мном био је веома мудар човек, професор физике на факултету, он је боловао од рака, ја од ноге. Да није било његових речи да ме утеше и посаветују, скочио бих онако млад са трећег спрата, нисам могао више да издржим. Преда мном је био цео свет, каријера, успех, младост, а већ ме отписали као доживотног инвалида. Шта да радим, како то да поднесем? Кажем себи – лекари не знају ништа. Ја ћу да се вратим. И у себи се препородим, толико сам веровао да ћу успети. Када сам стао на ноге, одмах сам се срушио. Мишићи су ми атрофирали. Морао сам много да се мучим, да будем упоран, да истрајем. Али најважније је да сам у себи победио. Шта ћу, у Партизану ме отписали, укинули ми и хранарину, отац је школовао осталу децу, није се имало, а лекари ми препоручили да идем на море, на опоравак. Ја од најбољег друга позајмим новац и одем у Купаре. Сместим се у војном објекту који још није био довршен, није имао ни прозоре, па нисам могао да плаћам смештај. Убаце ми ту војнички кревет и тако сам почео да се опорављам, да пливам. Пливао сам и по десет километара дневно. Препливам три, па застанем и плачем. На плажи не причам ни са ким, ћутим и гледам у воду, бацам каменчиће, чујем, иза мене причају – овај је луд. Видим, иде то, шутнем једну стару ненапумпану лопту, нога добро, одиграм и једно полувреме утакмице, шутнем, дам гол, зајецам и почнем да вичем: „Ја сам здрав, ја сам здрав!” – сећа се Шоле.

Кад се вратио у Београд, обуче све бело, оде на Партизанов тренинг и стане на гол. Бранио је само оне лопте које су ишле према њему, стајао је као саобраћајац, док није чуо једног играча како каже: „Јадник, још се нада.” Те речи погодиле су га као маљ. Бесан, из ината, извио се за лоптом која је ишла под пречку и одбранио. Поново је био онај стари Шоле, пред којим се поново отворила велика каријера.

За своју најбољу партију у дресу „Партизана” сматра пријатељску утакмицу у Штутгарту која је одиграна 1963. године, поводом увођења осветљења на стадион, а присуствовао јој је и Стенли Раус, потпредседник Фифе. Шоле је бранио тако величанствено да га је лично Раус уврстио у Тим света, заједно са легендарним Русом Лавом Јашином, против Енглеске. То је била једина званична утакмица репрезентације света, остале су биле ревијалне, а наступала је фудбалска елита. Ђалма Сантос, Рејмонд Копа, Алфредо ди Стефано, Еузебио, Пушкаш, Масопуст, а на другој страни Боби Мур, Боби Чарлтон, Џими Гривс... Добио је, у знак сећања на тај меч, и златан сат, који је изгубио у селидбама, а дрес у којем је бранио неко му је украо. Али, у Лондону је провео пет дана које ће памтити док је жив.

Сећања стално навиру, детаљи са многих утакмица – против Манчестера, Спарте, утакмице прво у плавољубичастом дресу Партизана, а затим и у црно-белим бојама које су постале клупске после сусрета са италијанским црно-белим тимом Јувентусом. О црно-белим дресовима одавно кружи прича да их је увео Туђман, који је тада био у Партизану, али Шошкић то демантује:

– Није нам Туђман променио дресове. На мечу Партизан–Јувентус променили смо боје. Тада смо играли нерешено, а у знак похвале и пажње, председник Јувентуса Ањели поклонио нам је дресове и зато смо променили боје, на иницијативу Бобека, Такача и Бобе Михајловића – каже Шошкић.

Сећа се још једног важног животног детаља. Директори Келна желели су да продуже сарадњу и понудили су му бланко уговор оверен у суду, да упише цифру коју жели и колико још година да игра за њих. Али Шошкић је хтео пошто-пото да оде из Немачке. Веровао је у њихово фудбалско поштење, али је био разочаран бројним аферама и скандалима који су баш у то време обелодањени, када су неки играчи хапшени, а некима доживотно забрањено да играју фудбал. Неки су били његови саиграчи, тако да, кад падне гол, није више знао да ли је стваран или намештаљка – а он треба да брани.

– Гледам онај папир, дрхтим и бацим га председнику клуба. Он скочи, пита шта хоћу. Ја кажем – слободу, а он одговара: Или овде, или нигде. Ја пружим руку и кажем – нигде. И завршим каријеру у 31. години. Могао сам бар још три–четири године да играм, да обезбедим децу, али нисам могао другачије – каже легенда.

Из два брака има три сина и ћерку – Марка, Миљана, Уроша и Сандру – одрасле људи који имају своју децу. Дружи се са већ стасалим унуцима и унукама. Неки су партизановци, неки звездаши, а један унук, четрнаестогодишњак, игра за Чукарички.

– Имам златну децу, баве се спортом, обилазе ме, поштени су, нека су живи и здрави, нека заврше школу, то ми је најбитније. Имао сам доста успеха, медаља, признања, имам пријатеље, на промоцију моје биографске књиге, пре три–четири године, дошли су и неки академици, песници, пријатељи и патријарх. Па куд ћеш више? – каже на крају разговора легендарни Шоле.

-----------------------------------------------------

Продали су ме као ждребе

У његово време трансфери су били мали, а у иностранство није се могло до 27. године. Екипа је већ почела да делује као раштимован оркестар, у Брисел, на европско финале, неки играчи Партизана ишли су својим колима, други су путовали возом, а трећи авионом. Као да се изгубио дух заједништва пред најважнији меч.

Пре утакмице Шошкићу су саопштили да су га продали у немачки Келн за 50.000 марака. Њему је од тога припало око 35.000 и за тај новац је купио стан.

– Подигли су ме из кревета, покушавао сам да се одморим и концентришем, и показали новог газду. Гледао ме је на две утакмице и купио као пунокрвно ждребе. И то пред само финале. Тешко је то прихватити – прича Милутин.

– Већ је – објашњава наш саговорник – била донета одлука да се та екипа Партизана растури јер смо били много јаки. Били су ту и Јусуфи, Михајловић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Галић, Пирмајер. Руководство и стручни штаб нису имали ауторитет. А хтели су и да нас продају, да зараде. Повели смо са 1:0, а у полувремену питамо тренера како да играмо. Он каже: „Играјте како хоћете.” Људи се мењају страховито, понесе их нека жеља, похлепа за нечим, а ја сам, хвала богу, остао недодирљив. Новац ме није занимао. Тек сад видим да сам грешио у вези с тим, али такав сам човек. Опет бих исто поступио – каже Милутин Шошкић.

-----------------------------------------------------

Болно детињство

Један је од ретких спортиста о којима је и књига објављена. Шошкићеву биографију описао је Вања Булић, а насловљена је, кратко, „Шоле”. Његов живот био је испуњен великим обртима, са много звезданих, али и сурових епизода. Већ са четири године суочио се са суровошћу коју доноси живот, с боловима који људи задају једни другима. Почетком рата, у околини Пећи, балисти су им запалили кућу јер је отац Јеремија био у партизанима. Натерали су их да гледају кућу како гори, а њему је било најжалије његовог шарпланинца, који је везан цвилео док је ватра надолазила.

Рат је провео у Пећкој патријаршији са мајком Радунком, браћом и сестрама. Млађи брат је умро од упале крајника, а болест је напала и њега. Спасила га је сељанка, приучена бабица, народним леком – угурала му је у грло крпу натопљену гасом из лампе и разбила гнојне чепове који су почели да га гуше.

После рата уследиле су безбрижне године. Јесте била немаштина, па и глад, али шта је то спрам онога преживљеног. Отац, војно лице, после рата је сазидао нову кућу на истом месту, али су је балисти поново запалили. Опстанка на Космету више није било. Сви су се покупили и дошли у Београд, на Вождовац.

Шесторо деце, мајка и отац, четворица браће и две сестре. Носио је бриџ панталоне, капу шајкачу и опанке. Сељаче, викала су му деца, геџа. А због шајкаче, која је постала неподобна, звали су га четник, иако му је отац био партизан.