Исламска држава узвраћа ударац

Није тешко замислити ратнике Исламске државе (ИД) и иначе уверене у то да су оруђе провиђења које ће убрзати долазак дана одсудне битке између Добра и Зла, оне које хришћани називају Армагедоном, како након последњих победа постају још више убеђени да су изабраници Бога, чија их рука директно води.

У протеклих неколико месеци ИД је изгубио 20.000 квадратних километара територије само у Ираку а истеран је и из дела Сирије. Из руку су им истргнута многа налазишта нафте и рафинерије, извор већине прихода неопходних за ратовање на два фронта и одржавање „калифата”, који покушава да становницима пружа све оно што би им давала и права држава. Неколико кључних фигура те терористичке организације у истом периоду је ликвидирано. Америка и њени савезници не престају да засипају њене редове бомбама: више од 3.600 ваздушних напада им се дословно обрушило на главу од августа прошле године.

А онда је ИД у блицкригу, за свега четири дана, освојио две стратешке тачке. Заузимањем ирачке Рамаде ушли су у срце сунитске земље у Ираку и ушанчили се у још једном граду надомак престонице Багдада. Отимањем сиријске Палмире први пут су продрли у централни део земље, под контролу су ставили изворишта гаса из којих се електричном енергијом умногоме напајају подручја Сирије у којима је још укотвљена влада Башара ел Асада и обезбедили себи гомилу антиквитета, чијом продајом на црном тржишту такође финансирају свој поход. Из апсолутне дефанзиве, ИД је наизглед потпуно преокренуо ситуацију.

Није, ипак, да је ИД непобедив, као што се већ показало у претходним месецима. Он је само искористио системске слабости Сирије и Ирака, које су се савршено одразиле у Палмири и Рамади.

Палмира је прво сиријско бојиште на којем је ИД отео територију директно из руку Асадових војника. Све до сада, махом је заузимао подручја ван контроле, где се у првом реду морао борити са слабијим противницима, групама које су такође устале против режима. Ова победа ИД, која је, према извештајима, чак и постигнута лакше него што се могло очекивати, слути на то да је и Асад знатно ослабљен након четири године борби са неколико непријатеља и да се, од некадашњег апсолутног владара, све више преображава у само једног од господара рата у Сирији, макар и даље био најјачи међу њима. Његове трупе су се ових дана повлачиле и са севера земље, борбе су одавно допрле чак и до предграђа Дамаска, престонице државе, а угрожено је и друго велико Асадово упориште – Хомс.

Али, то не значи да ће Асад, који при томе и даље ужива подршку Ирана и наклоност Русије, убрзо бити потпуно разбијен. Чак и да режим у догледно време падне, остаће питање како помирити све преостале групе које ратују у Сирији и интересе њихових страних спонзора. Амерички програм наоружавања и обуке умерене сиријске опозиције за борбу са ИД тек је заживео, док је и Турска, која има свог фаворита међу групама које су се дигле против Асада, почела да сарађује са Саудијском Арабијом и Катаром у изградњи коалиције сиријских антивладиних снага које би ратовале против ИД. Међународна заједница није успела да се сагласи ни око наметања зоне забрањеног лета над Сиријом.

Ако је то икаква утеха, у војном смислу пробој ИД у Сирији још није толико драматичан колико се чини. Прва процена да је освајањем Палмире преузео контролу над половином сиријске територије већ је оспорена констатацијом да се, изузев што је тај један град променио господара, другде у земљи границе унутар којих доминира ИД нису промениле. Већина пространства које он држи и даље је у пустињи.

За последњи успех ИД у Ираку још је очигледније да не представља велики напредак у војном смислу. Колико год Рамада била близу Багдада, престоница је препуна војске и тешко да ће пасти. Ван Рамаде, ИД се никуд није успео мрднути. Али, пад тог града јесте значајан јер је показао да шиитски режим у Багдаду није био потпуно ангажован на заштити једне сунитске провинције. Влада премијера Хајдара Абадија не дистанцира се довољно брзо од политике маргинализације сунита коју је водио његов претходник Нури Малики, па се, што јој се обило о главу у Рамади, усред рата чак није претерано журила ни са мобилизацијом сунита. Ирачка војска је слаба и Абади се ослања на Курде, који на северу успешно обуздавају ИД, али не полажу рачуне Багдаду, и шиитске милиције, које су под директном контролом или утицајем Техерана.

Тако се и Америка нашла у позицији да се у Сирији бори против „иранског човека” Асада, док у Ираку посредно сарађује са Ираном, мада су им интереси дугорочно супротстављени. Питање је и колико се у Багдаду у пуној мери схвата да је ирачки интерес старање о свим грађанима и њихово уједињење око заједничких циљева – управо је подбацивање Асада у томе, уз свесрдно одмагање из иностранства, довело и до распада Сирије у рату свих против свакога.

В. Вукасовић

--------------------------------------------------------------------------

Ирачке снаге заузеле област источно од Рамаде

БАГДАД – Припадници шиитске паравојне формације и ирачке оружане снаге напале су данас положаје екстремне џихадистичке организације Исламска држава источно од Рамаде и поново су освојиле ту област, јављају агенције.

Офанзива за град Хусјабах, у долини Еуфрата, представља камен темељац за напад на Рамаду.

„Почеле су војне операције за ослобађање Хусајбаха, који се налази седам километара источно од Рамаде”, изавио је један полицијски поручник са фронта за АФП.

Провладине снаге покушавају да заузму Рамаду након што је Исламска држава протеклог викенда заузела престоницу западне ирачке провинције Анбар.

Пад Рамаде је један од најозбиљнихих удараца које су ирачке снаге претрпеле у последњих годину дана и који је довео у сумњу ефикасност америчке стратегије ваздушних напада као помоћ Багдаду у борби против Исламске државе која је заузела око једне трећине Ирака.

За то време Исламска држава напредује у правцу Фалуџе у покушају да освоји још делова провинције Анбар и приближи се Багдаду који се налази око 80 километара источно, наводи Ројтерс.