Може ли се отцепити Република Српска

Бањалука – Референдум о самосталности Републике Српске формалноправно јесте могућ, али би то у тренутним регионалним и светским околностима, по свему судећи, нанело више штете него користи статусу Српске, оцена је правника, политичких аналитичара и дела политичких партија у РС. Они не споре чињеницу да народ прижељкује независну државу, подсетивши да је Дејтонски мировни споразум ипак био компромис, обезбедивши међународни легитимитет Републици Српској зарад формалног останка у границама БиХ.

Статус Републике Српске јесте питање актуелно десетак година, откако је Милорад Додик, председник РС, још 2006. први пут поменуо такву могућност, да би 2010. био усвојен и Закон о референдуму, али се оно актуелизовало различитим виђењем две највеће политичке странке у РС – СНСД-а и Босићевог СДС-а.

Додиков СНСД недавно је усвојио Декларацију о самосталности, у којој је наведено да би Српска о свом статусу могла одлучити за три године, уколико и даље буде опструисан повраћај бесправно отетих надлежности. Опозиција и СДС процењују да се ради о авантуризму без покрића који може нанети штету Српској, будући да Додик, како тврде, не ради ништа да истински обезбеди подршку за самосталност на стратешким местима.

„Нисам приметио да је Додик питање референдума отворио на било којој адреси на којој је то потребно да би се за то обезбедила подршка, укључујући Русију и Србију. Ако се не објасни ко ће подржати резултате референдума, довели сте Српску у неизвесну ситуацију”, рекао је Младен Босић.

Наши саговорници углавном су сложни да би уместо исцрпљивања референдумом било политички мудрије држати се слова Дејтонског споразума, признајући такође да је Додиково звецкање осамостаљењем увек везано уз неки легитиман политички захтев, подсетивши да је први пут поменут као рефлексан одговор на то што се Српска назива геноцидном творевином. У годинама након тога престало је етикетирање РС, а тренутна најава референдума иде подруку са захтевом да се Српској врате дејтонске и уставне надлежности.

Петар Кунић професор уставног права на Правном факултету у Бањалуци, јасан је да референдум тренутно нема реалне основе. „Гледајући са свих аспеката реалних односа и констелације на Балкану и Европи, евидентно је да такав подухват не би могао имати ефекта, па је та могућност депласирана”, каже Кунић. Говорећи о предусловима који би озбиљној припреми референдума требало да претходе, Кунић наводи да би осим повољних међународних околности, које су тренутно изразито неповољне, политичком акцијом годинама требало стрпљиво припремати терен на најважнијим светским тачкама, уз припрему домаће и регионалне јавности. „Кад би, поред супервећине унутар РС, САД, ЕУ и Русија благонаклоно погледали на то, било би сврсисходно потезати референдум. Импулс таквој активности мора долазити са свих страна. Тренутно за то нема чак ни примарних услова”, наводи он и додаје да нема важног играча у свету који би признао резултате референдума у РС.

Слично размишља и Иван Шијаковић, професор социологије на Универзитету у Бањалуци, који каже да је референдум о осамостаљивању или изласку Српске из БиХ потпуно нереалан. „Свака статусна промена било ког ентитета захтева сагласност другог ентитета и БиХ. Референдум је опасна замка, али то слабо ко разуме, посебно грађани и гласачи”, сматра Шијаковић.

Закључује да резултате референдума организованог без неопходне сагласности нико не би признао, најпре због Крима, Косова, Каталоније и Украјине, што би за РС подразумевало додатне тешкоће – притиске, уцењивања, санкције...

Милош Шолаја, директор Центра за међународне односе, каже да уколико се не може обезбедити чланство у УН као стандард међународног признања држава, онда политички и правни субјективитет остају ограничени.

„Референдум јесте могуће организовати. Питање је шта се тим добија. Уколико резултати не би одговарали политичким циљевима и интересима актера из међународног окружења, референдум готово нема никакву шансу да буде прихваћен”, каже он.

Појашњава да би сами резултати зависили од припреме и предреферендумске расправе. „То би требале да прихвате, пре свега, чланице Контакт групе из 1995. САД, Немачка, Француска, Велика Британија и Русија које су основа преговарања и усвајања Дејтонског мировног уговора. Српска је била део институционалног механизма дејтонских преговора и има обавезу према том акту”, наводи он.

Додаје да би се у овом тренутку тешко нашао било ко да призна домете тог чина изузев неких екстремних режима.

Политички аналитичар Гостимир Поповић каже да је изјашњавање народа стварно и да га нико не може оспоравати. „Право на самоопредељење по Повељи УН имају народи, а у РС је то у вези и са системом – тако да има додатну тежину. Свакако, ово јесте озбиљно политичко и правно питање које захтева дугорочне и свеобухватне припреме од унутрашњег до највишег међународног нивоа”, каже Поповић.

Сматра да нико нема право да признаје или не признаје резултате референдума. „Резултати су такви какви јесу! Тврдње трећеразредних представника међународне заједнице су, најблаже речено, нелегитимне. Све зависи од свеобухватних припрема тако да се резултати могу применити и одмах. Ипак, потребно је да се неутралишу негативни утицају међународних организација и снага”, закључује Поповић. У Српској су сви сложни да референдумска опција увек остаје као могући одговор у случају на драстично кршење Дејтонског споразума на штету аутономије РС.