Мали велики људи

Да ли сте икада размишљали шта вам значи 30 центиметара у животу? Некима од нас 30 центиметара би решило проблем паркирања када се у ситне ноћне сате вратимо кући, неки би, да им је 30 центиметара, од лође направили терасу, други би шетали манекенским пистама, а неки би бриљирали на терену за баскет. Сомборца Милана Граховца (36), који је висок 142 центиметра, управо тих 30 центиметара раздваја од света који је скројен по мери просечно високих људи. Недостатак 30 центиметара за Милана значи живот у свету у коме не може да дохвати хлеб у самопослузи нити може да комуницира са шалтерским радницима у банци, пошти и државној администрацији.

– Иако већ три деценије живим у свету људи просечне висине, још не могу да се навикнем на чињеницу да ми послодавци упућују нешто између осмеха и подсмеха када се јавим на оглас за посао, да стално морам да молим продавца да ми дохвати све што се налази изван мог домашаја у продавници и да слушам коментаре типа „Шта ће ми родитељи рећи ако се забављам са кепецом”.

Мислио сам да ћу с временом огуглати на чињеницу да готово свако дете на улици пита свог родитеља: „Зашто је овај чика мали?” Због свега тога понекад се заиста лоше осећам што сам „тотално другачији од других” – искрено прича Милан Граховац, светски спортски шампион и председник Покрета малих људи Србије.

Милан је рођен пре 36 година у породици особа типичног раста – његови родитељи су просечне висине, а сестра је 30 центиметара виша од њега. Миланово рођење представљало је велико изненађење за његовог оца и мајку јер се 1979. године на ултразвуку није могло видети да је беба атипичне величине. И лекарима је било потребно неколико година док нису поставили праву дијагнозу и установили да је Милан рођен са ахондроплазијом, то јест мутацијом коштаног хромозома, од које оболи једна од 25.000 беба.

– Рођен сам у срећној радничкој породици која је недостатак образовања надоместила великом љубављу и поносан сам на моје родитеље који су у свету без интернета и друштвених мрежа успели да пронађу клинику у руском граду Кургану у којој сам два пута оперисан. Да бих имао 22 центиметра више, хирурзи су ми два пута ломили ноге како би, уз помоћ ситних шипки, продужили потколеницу и натколеницу. У време када су моји вршњаци јурцали за лоптом у парку, ја сам био у бањи, опорављајући се од болних и мучних операција – прича Милан.

Ко зна како би изгледао животни пут овог дечака да његов покојни ујак није радио у Спортском центру „Соко”. Размишљајући чиме би могао да се бави живахни дечко, ујак га је повео на базен и Милан је веома брзо научио да плива и почео да „шије” своје вршњаке у базену. Иако параолимпијски спорт није постојао у Сомбору, Милана то није спречило да ређа изванредне спортске успехе.

– У све животне победе нисам кретао од нуле, већ од минуса и, упркос томе, постизао сам одличне резултате. На Светском спортском првенству малих људи у Белфасту 2009. године освојио сам златну медаљу у пливању на 50 метара слободним стилом, две сребрне медаље у трчању на 60 метара и бацању кугле, као и бронзу у пливању на 25 метара слободно. Једну сребрну медаљу понудио сам на аукцији за срце мале Тијане Огњановић, али нико није био заинтересован за њу. Вероватно су желели да се оките медаљама „правих” спортиста – са тугом констатује Милан.

Милан се труди да заборави понижење које је доживео када се са златном медаљом вратио из Белфаста у Србију. Иако је на београдски аеродром слетео свега десет минута после Милорада Чавића и Нађе Хигл, ниједан представник државе није га сачекао на аеродрому како би му честитао на победи. A када је желео да се појави на балкону Старог двора заједно са осталим шампионима, организатори нису изашли у сусрет његовој жељи.

Слична непријатна епизода репризирала се три године касније: иако је параолимпијска репрезентација освојила више медаља на Олимпијским играма у Лондону 2012. године од олимпијске селекције, нико од званичника није им приредио пријем, са аргументацијом да „параолимпијски спорт није тако популаран”. Од свих политичара, само му је председник Томислав Николић честитао када је у Америци 2013. године постао вицешампион света у стоном тенису у К категорији (највиши међу нискима) и други у пливању прсним стилом на сто метара. Свој спортски дрес Милан је продао за лечење мале Нађе Новаковић.

У жељи да се избори за бољи положај људи ниског раста, Милан Граховац је 2009. године основао Покрет малих људи Србије, прво удружење ове врсте на Балкану, у који је учлањено између 20 и 30 особа. Крајем јула они ће одржати међународну конференцију малих људи у Каћу код Новог Сада, са циљем да дефинишу проблеме са којима се сусрећу и затраже од законодавца да регулише њихов статус, јер мали људи немају статус инвалида и пуну здравствену заштиту.