Писање историје

Партизани и четници и даље се бију у нама и нема наде да ће бој у догледно време да престане. Ево, Дража нам је из непознатог гроба изашао чист, мада га веће судије Трешњева није прогласило невиним. Управо та недореченост допушта оптужбе, амнестије, заборав, жучну одбрану идеолошке позиције или чак занемаривање злочина.

Добили смо више него добру јавну тему. У њој има довољно жестине да скрајне најважније ствари које се тичу овог живота и врати нас у загробне атавизме, ревизију вредности, нову оцену колаборације и бесконачну, непомирљиву дебату, која у коначном билансу ипак доводи до мржње. Пред историчарима је тежак посао, изгледа да ни овај досадашњи нису урадили како ваља, јер је сваки део истине или заблуде о нашој неповратној прошлости увек подложан новој сумњи.

Још већу забуну уноси време у коме јесмо, ко зна шта ће историја као научну истину забележити о њему. И ове 15. године 21. века стереотип о Балкану као „бурету барута“ живљи је него икада, ако је уопште било када био архивиран. Криза која је сачињена од низа слојева и међусобно преплетених судара и сукоба не може бити угашена међусобним договором балканских народа, чак ни оних сила које ту непрекидну драму контролишу и повремено подстичу.

Да ли је у новој великој кризној неизвесности Србија (поново) „фактор мира на Балкану“, баланс међу амбициозним политичким елитама – или нешто друго? На пример, држава која има много проблема са својом позицијом, са сопственим интегритетом. Са својим границама, савезницима, делом територије коју, из познатих разлога, није у стању нити ће моћи да контролише. Са жариштима на свом југу, уз спољну политику која све теже мири крајности.

Са председником и његовом платформом о Косову, која је изгледа историјски давно превазиђена и није у складу са стварношћу. Из премијеровог езоповског обраћања медијима лако се открива да му је тај папир тежак као крст и да је концепцијски јарак између њега и шефа државе постао сасвим јасан.

У исто време, екстремно насиље је постало „легитимно средство“ борбе за нове албанске државе („у природним границама!?“). Занимљиво, али убилачку акцију албанских екстремиста у Куманову моћнији део света није означио оним што она заиста јесте (шовинистички напад, терористички екстремизам и злочини над цивилима у насељеном месту). Позване су „обе стране у сукобу“ на уздржаност, а албански премијер Рама је чак запретио Македонији да ће због напада албанске злочиначке групе ставити „вето“ на могуће приближавање Македоније западној војној алијанси!

То је, наравно, провокација, али врло опасна. Такав је Рама, ономад кад је био у Београду јако је изнервирао нашег премијера. Могуће је да му Вучић то врати у Тирани, али, шта да му каже? Јер Рама је у Улцињу (као почасни грађанин) већ јасно рекао: да ће „природна Албанија бити створена, било уз благослов међународне заједнице, било на класичан начин“!

Добро знамо шта је за Албанце класичан начин. У последњих двадесет година свако насиље им је враћено као политички плен. Снажан импулс милитаризма је већ део њихове политичке културе и традиције, па је опрез државе пред могућим инцидентима на југу Србије више него рационалан.

У покушају да се образложи импулс могућег буђења екстремизма на југу Србије, често се користи синтагма о „преливању насиља са Косова“. Наравно да је та формулација тачна само у идеји о Приштини као могућем пијемонту нове „природне“ државе. Али, није потребно да се екстремизам „прелива“, он је већ ту.

У околини Прешева и Бујановца и даље постоје језгра „борбених група“, које су спремне да се активирају, као 2001. године. Повод би могао да буде било који, чак и околност да је држава Србија врло скромно економски и политички присутна у региону кризе. Многи од Албанаца који су се пре 14 година дигли на оружје лепо су се вратили из шуме, обукли одела и баве се политиком, али су већ регрутовали младе људе, прилично фанатизоване и солидно обучене за насиље.

Поред видљивог присуства полиције и жандармерије, једнако је важан, ако не и битнији –обавештајни рад. То је посао који у најбољим условима може да спречи и 90 одсто потенцијалних напада (податак из Израела). Ако акција крене, као у Куманову, онда је напад неодбрањив, или ће се водити у насељеном месту, уз цивилне жртве и дистрибуцију страха, што је један од кључних циљева таквих акција.

У односу према југу Србије, држава би морала да има у виду и велико сиромаштво и огромну незапосленост тамошњих житеља, независно од етничке припадности. Велики број младих људи напросто не зна шта да ради са собом. Они су релативно лака мета за регрутовање, а економски амбијент оправдање за било шта.

Вучићу неће бити лако у Тирани, уверен сам да Рами неће бити много лакше, јер он ипак мора да буде добар домаћин. У Србији ће се прорађивати Николићева и Оливерова платформа, пре свега као занимљива утопија. Тито и Чича ће ваљда коначно остати тамо где им је место. Али, где је уопште то? Можда ће све бити јасније у најновијој историји српске варијанте антифашизма.