Скулптуре и коментари

Мрђан Бајић (1957) је свакако данас један од најзначајнијих визуелних уметника у Србији чији ауторски рад је, и поред референтних признања, у локалној средини познат и високо позициониран у професионалним круговима у односу на замагљен статус у широј културној јавности. Овај парадокс је видљив, између осталог, и у неуспелим кандидатурама за чланство у Српској академији наука и уметности. Може звучати старински, али стваралачки идеали су ипак најважније што формира и чува уметников хабитус, а Мрђан Бајић је управо упадљив пример интелектуалца који је амбијент наше друштвене нестабилности и посрћући ход из комунистичког у конзумеристички рај оштрим резовима структурисао у сопствено дело. Због високих стандарда које је поставио у својој комплексној стваралачкој продукцији и презентацији, а које домаћи галеријски систем углавном не прати, Бајић се чешће самостално представљао у иностранству него у родном Београду. Закочени излагачки континуитет и ометајуће околности он надомешћује пројектима: виртуелни „Југомузеј” (1998–2004)представљен на 25. Бијеналу у Сао Паулу, пројектом „Ресет” представљао је Србију на Бијеналу уметности у Венецији 2007, а књига „Бекап” приказује Бајићев рад од 2007. до 2013. године.

Због тога је поставка „Гео Стратеџик” у Галерији 12 Хуб изузетна прилика за непосредан увид у Бајићев стваралачки тренутак испуњен амбициозним пројектима насталим у протеклих годину дана. Изложба је подељена на радни сегмент и изложбени део.Поредтри скулпторска пројекта за јавни простор још у реализацији (један невидљив, један немонтиран и један незавршен) интегрални део поставке представља и целина од десет скулптура, модела за монументалне скулптуре које су најчешће у идејном концепту Бајићевих урбаних микроцелина. Тако је рад „Дунав” реализован на обали Дунава чији високи стуб бележи промену нивоа реке, а на самом врху је и веб камера која снима околину; ови електронски кадрови, могу се пратити преко интернета и део су интерактивног ауторског концепта.

Очито, Мрђан Бајић наставља и у новим радовима да афирмише комуникацијску моћ скулптуре, а у структуру ових хибридних објеката уписује поруке различитих конотација. Ове препознатљиве облике у ишчашено зашивеним односима критичарка Лидија Мереник је назвала скулптотектурама сматрајући да су ове просторне творевине настале стапањем скулпторалних и архитектоничких форми, што су особености и Бајићевих нових радова. Ангажовани увид интелектуалца који интензивно прати и у саркастичном тону коментарише друштвену збиљу истакнут је и самим називима радова: „Сирија” (глава скулптуре из музеја у Дамаску у сузама), „Гаспром њет”, „Горгона” или „Радничка класа иде у рај”.

Поступком колажирања нађених, прављених и готових предмета евоцирају се различита метафорична значења или историјска грађа као опомињући сигнали идеолошких застрањивања на које није имуно ни једно време. „Увек се бојим да претерам са тумачењем, јер скулптуре су ипак само добро скројене ствари са мањком функције а вишком значења које треба стрпљиво гледати”, рекао је Бајић у једном интервјуу.

Добри случај је хтео да у исто време у Галерији САНУ излажу добитници награде из Фонда „Иван Табаковић”, а Мрђан Бајић је један од лауреата; његови радови својим концепцијом и формом доминирају овом поставком, представљајући на непосредан начин идејну и временску везу са изложбом у Галерији 12 Хуб, у Савамали.