Америка без стратегије против џихадиста

У најмању руку несинхронизовано су деловале изјаве првог човека Пентагона и америчког потпредседника о реакцији ирачке војске на надирање џихадиста Исламске државе (ИД). Најпре је Еш Картер оценио да су прави кривци за пад града Рамадија „ирачке снаге које нису показале вољу да се боре”, да би потом Џозеф Бајден у очигледном настојању да неутралише штету насталу прејаком изјавом секретара за обрану поручио да овакав став не дели цела администрација у Вашингтону.

Бајден је у телефонском разговору са ирачким премијером Хајдером ел Абадијем нагласио да је свестан „огромне пожртвованости и храбрости ирачких снага које су демонстриране у последњих 18 месеци у Рамадију и другде”.

И не би овај инцидент представљао ништа више од још једног гафа услед сметњи на везама, да није поново оголио непријатну истину да међународна заједница предвођена Америком бар за сада нема чврсту стратегију борбе са ИД.

Невоља је међутим у томе што је на столу превише испреплетених интереса, па тренутак непажње аутоматски искоришћава друга страна. Вакуум од свега неколико сати између Картерове опаске и Бајденовог демантија попунио је један ирански генерал искористивши прилику да исмеје америчку кампању борбе против џихадиста. „Обама досад није урадио ништа да се супротстави ИД. Зар то не показује да у Америци не постоји воља да се поразе џихадисти?”

Као ехо његове изјаве зазвучало је јучерашње саопштење шиитских паравојних снага у Ираку, које уживају иранску подршку, да од сада они преузимају команду у акцији истеривања ИД из провинције Анбар у којој се налази и недавно пали Рамади. Са разлогом се страхује да ће предводничка улога шиитских милиција испровоцирати већинско сунитско становништво у провинцији, које би на крају могло да се приклони Исламској држави. Ројтерс оцењује да Вашингтон има поверење у шиитску владу у Багдаду да може да придобије подршку сунитских племена, што је у суштини тактика коју су Американци примењивали у борби против Ал Каиде у најбруталнијој фази рата у Ираку.

Влада је донекле, истина, успела у намери да обезбеди сунитску подршку, али је такође чињеница да је због наталоженог наслеђа међусобног насиља – ово поверење на веома крхким ногама.

Свега тога је свестан и ИД који управо на секташком неповерењу и нетрпељивости гради платформу за своје напредовање. Џихадисти се представљају као једини прави заштитници сунита од шиитске агресије, а тај аргумент се све више показује као убедљив.

Одговор на питање о чудесном напредовању релативно малог броја екстремиста не би можда требало тражити у њиховим натприродним способностима већ у лошој стратегији међународне коалиције, тачније њеном недостатку. Већ доказана тврдња да се ваздушним ударима неће победити ИД појачана је податком да се тек приликом сваке четврте мисије из ваздуха заиста бомбардују положаји џихадиста.

Узрок таквој статистици је у суштини исправна Обамина одлука да се не гранатирају циљеви за које постоји сумња да на њима има цивила. ИД то наравно обилато користи па су светски медији недавно извештавали о војној паради до зуба наоружаних џихадиста у Рамадију а да на њих није изведен ниједан напад из ваздуха. Слично је и са већ антологијским причама о зградама „администрације” ИД у сиријској Раки које су у току десетомесечне кампање из ваздуха – остале нетакнуте.

Према статистици којом барата „Њујорк тајмс”, међународна коалиција дневно изведе око 15 ваздушних удара у Ираку и Сирији. Поређења ради, на почетку „хуманитарне интервенције” у Либији 2011. сваког дана су НАТО авиони бомбардовали око 50 циљева. Статистика је била још драматичнија 2001. у Авганистану са у просеку 85 напада дневно или у Ираку 2003. где је бомбардовано и до 800 циљева сваког дана.

Понављањем крваве кампање у којој се не хаје за животе цивила акција Вашингтона и савезника изгубила би ионако пољуљани кредибилитет код локалног становништва, а ускоро и код сунитских арапских земаља које су део коалиције.

Уколико Пентагон и Бела кућа брзо не замене неусклађене пароле јасном стратегијом борбе против ИД – распамећени екстремизам могао би много брже да закуца на њихова врата.