Amerika bez strategije protiv džihadista

U najmanju ruku nesinhronizovano su delovale izjave prvog čoveka Pentagona i američkog potpredsednika o reakciji iračke vojske na nadiranje džihadista Islamske države (ID). Najpre je Eš Karter ocenio da su pravi krivci za pad grada Ramadija „iračke snage koje nisu pokazale volju da se bore”, da bi potom Džozef Bajden u očiglednom nastojanju da neutrališe štetu nastalu prejakom izjavom sekretara za obranu poručio da ovakav stav ne deli cela administracija u Vašingtonu.

Bajden je u telefonskom razgovoru sa iračkim premijerom Hajderom el Abadijem naglasio da je svestan „ogromne požrtvovanosti i hrabrosti iračkih snaga koje su demonstrirane u poslednjih 18 meseci u Ramadiju i drugde”.

I ne bi ovaj incident predstavljao ništa više od još jednog gafa usled smetnji na vezama, da nije ponovo ogolio neprijatnu istinu da međunarodna zajednica predvođena Amerikom bar za sada nema čvrstu strategiju borbe sa ID.

Nevolja je međutim u tome što je na stolu previše isprepletenih interesa, pa trenutak nepažnje automatski iskorišćava druga strana. Vakuum od svega nekoliko sati između Karterove opaske i Bajdenovog demantija popunio je jedan iranski general iskoristivši priliku da ismeje američku kampanju borbe protiv džihadista. „Obama dosad nije uradio ništa da se suprotstavi ID. Zar to ne pokazuje da u Americi ne postoji volja da se poraze džihadisti?”

Kao eho njegove izjave zazvučalo je jučerašnje saopštenje šiitskih paravojnih snaga u Iraku, koje uživaju iransku podršku, da od sada oni preuzimaju komandu u akciji isterivanja ID iz provincije Anbar u kojoj se nalazi i nedavno pali Ramadi. Sa razlogom se strahuje da će predvodnička uloga šiitskih milicija isprovocirati većinsko sunitsko stanovništvo u provinciji, koje bi na kraju moglo da se prikloni Islamskoj državi. Rojters ocenjuje da Vašington ima poverenje u šiitsku vladu u Bagdadu da može da pridobije podršku sunitskih plemena, što je u suštini taktika koju su Amerikanci primenjivali u borbi protiv Al Kaide u najbrutalnijoj fazi rata u Iraku.

Vlada je donekle, istina, uspela u nameri da obezbedi sunitsku podršku, ali je takođe činjenica da je zbog nataloženog nasleđa međusobnog nasilja – ovo poverenje na veoma krhkim nogama.

Svega toga je svestan i ID koji upravo na sektaškom nepoverenju i netrpeljivosti gradi platformu za svoje napredovanje. Džihadisti se predstavljaju kao jedini pravi zaštitnici sunita od šiitske agresije, a taj argument se sve više pokazuje kao ubedljiv.

Odgovor na pitanje o čudesnom napredovanju relativno malog broja ekstremista ne bi možda trebalo tražiti u njihovim natprirodnim sposobnostima već u lošoj strategiji međunarodne koalicije, tačnije njenom nedostatku. Već dokazana tvrdnja da se vazdušnim udarima neće pobediti ID pojačana je podatkom da se tek prilikom svake četvrte misije iz vazduha zaista bombarduju položaji džihadista.

Uzrok takvoj statistici je u suštini ispravna Obamina odluka da se ne granatiraju ciljevi za koje postoji sumnja da na njima ima civila. ID to naravno obilato koristi pa su svetski mediji nedavno izveštavali o vojnoj paradi do zuba naoružanih džihadista u Ramadiju a da na njih nije izveden nijedan napad iz vazduha. Slično je i sa već antologijskim pričama o zgradama „administracije” ID u sirijskoj Raki koje su u toku desetomesečne kampanje iz vazduha – ostale netaknute.

Prema statistici kojom barata „Njujork tajms”, međunarodna koalicija dnevno izvede oko 15 vazdušnih udara u Iraku i Siriji. Poređenja radi, na početku „humanitarne intervencije” u Libiji 2011. svakog dana su NATO avioni bombardovali oko 50 ciljeva. Statistika je bila još dramatičnija 2001. u Avganistanu sa u proseku 85 napada dnevno ili u Iraku 2003. gde je bombardovano i do 800 ciljeva svakog dana.

Ponavljanjem krvave kampanje u kojoj se ne haje za živote civila akcija Vašingtona i saveznika izgubila bi ionako poljuljani kredibilitet kod lokalnog stanovništva, a uskoro i kod sunitskih arapskih zemalja koje su deo koalicije.

Ukoliko Pentagon i Bela kuća brzo ne zamene neusklađene parole jasnom strategijom borbe protiv ID – raspamećeni ekstremizam mogao bi mnogo brže da zakuca na njihova vrata.